Ajde da vidim ko pjeva na kiši

Jesam već spomenula da mrzim kišu iz dna duše? Nisam. E pa saću, dajojjebemmajkuikiši.

Naime, ja baš ne pratim vremensku prognozu. Idu mi na ganglije sa opasnim vremenskim pojavama i meteoalarmima, pa sam jutros nepripremljeno obula niske crvene cipele ( da pašu uz torbu ) i obukla haljinu, i na svu sreću navukla topliju cabajku prek haljine. Da nisam, sad bi već bila na intenzivnoj zbog pothlađenosti.
Šibam ja na poso, malo je friško al računam - biće toplije kad krenem doma. Ima se i crveni kišobran ( da paše uz cipele i torbu, jebiga; zamijenio onaj šta se rasuo ko lubenica kad sam ga prodrla na trnje ), za kišnu situaciju. Pa izađem na pauzu, a vani puše ladan vjetar ko da brije prek sibirske tajge. Zamotam se malo da ispušim na miru, ne vadim ni mobitel iz džepa jer se smrzavam. Izađem ponovo nakon dva sata - kad me nije otpuvalo prek ceste; tu i kiša pada, i to onak bogato, pljusak da bože oslobodi. Ja i dalje računam - smiriće se to dok ja krenem doma.
I konačno dođe taj krucijalni moment da se krene doma, a vani i dalje meteorološka situacija van kontrole. Posrćem pod kišobranom koji paše uz niske cipele i torbu, i dok sam došla do auta noge mokre skroz. Ljuta ja ko ris. Zamolim kolegicu da mi stane na ulazu u moju ulicu, da šta manje hodam po tom kijametu. Izlazim iz auta pa opet posrćem pod crvenim kišobranom koji paše znate već uz šta, da se ne ponavljam, i jurišnim korakom lamatam kući. Inače su moju ulicu ko asvaltirali prije nekog broja godina, i tak su to dobro napravili da na nekoliko mjesta stoje lokve do pol ceste, dubine Marijanske brazde. Dakle lamatam ja, sva sreća držim se za kišobran pa ću možda i poletit ko Meri Popins ak udari jak nalet vjetra, i uspijem nać ključ od vrata da se šta prije dočepam dvorišta.
I taman otključam vrata, da ću zakoračit u svoju rezidenciju, kadli eto paklenog vozača i zalije me od glave do pete jer voda leži gdje - tik pred mojom kućom. I to vozi naglocrveni auto, tak da paše uz moj kišobran i znate već šta. Tu ću se ja naspominjat njegovog bližeg i daljeg rodoslovnog stabla i onog kod koga je smeće položilo vozački i onog ko mu je prodo auto i svih onih koji su mi pali na pamet, a mogli bi djelomično snosit krivicu zato šta ulazim u kuću mokra al skroz. Brže se presvlačim, oblačim one debele flafi čarape iz Lidla i trenirku debelu da je ni direktan udar groma ne bi podero. Stavljam grijat juhu i marširam u šupu po klipe da potpalim kamin, usput se i našpranjim jer eto šta se ne bi i našpranjila kad već ništa ne ide kak treba.
Sad je već situacija relativno pod kontrolom, pojela sam tanjur kipuće juhe, vatra pucketa, a ja se sjetila pogledat "Singing in the rain". Pa ću sukladno tome izjavit sljedeće.

Mene da je neko natjero da hodam po kišurini, i to prvo sa kišobranom, pa bez kišobrana, pa da skinem šešir, pa da se odbijam od rasvjetnog stupa, da stepam i drljam kišobranom po ogradi dok kiša pada ko da je neko iz kante prolijeva, pa da se zajebavam oko slapa koji curi s krova jer nema oluka i onda još stanem pod slap kišurine da mi bubnja po glavi - pa ja bi ga odrobijala. Taj ne bi živio duže od kolko bi mi trebalo da ga sustignem.
A još namijedraže kad neko kaže - ajme šta je krasno šetat po kiši. Pa to odma treba eeg i magnetnu glave napravit ( doista čeka se malo duže, al moglo bi se možda progurat ko hitan slučaj, naročito kad najavljuju opasne vremenske pojave ).
I šta je najgore, sad je đubre prestalo padat. Počeće kad krenem na pjevanje, dam se kladit. Samo sad idem utrpana ko za ekspediciju na Himalaje. Niske cipele do daljnjega su u nemilosti, pa da sto puta pašu uz crveni kišobran. Il obrnuto.