I sad ti plovi...

Prije ravno stosedam godina navodno nepotopivi brod je dekno u ledenjak i pokazalo se da je još kako potopiv.

Sve šta uglavnom znamo o Titaniku znamo iz filma Jamesa Camerona. Ono šta vidite u filmu vjerna je replika onog šta je potonulo sa brodom - namještaj, porculan, pojasevi za spašavanje, ligeštuli...sve je napravljeno ko vjerna replika onog šta se nalazilo na brodu. Ljubavna priča koja je isprepletena sa isplovljavanjem i potonućem - to je nešta sasvim drugo. Cura iz nekad bogate familije koja je na rubu bankrota i mater je tjera da se uda za trulog bogataša e da bi spasila familiju. Pa na Titaniku upozna zajebanta koji je sliko po Parizu i ludo se zatelebaju...ma neću uopće pisat sadržaj, odma se najadim. Sva sreća pa mi se potrgo video plejer, kod mene se DiCaprio smrzno držeć se za vrata od ormara ( na čemu li je ona ležala, ne sjećam se više ) jedno pedesetšest puta. Kad god sam išla peglat il bila malo sjebana, ubacim "Titanik" i tri sata i kusura peglam i stravim se, božemesačuvaj.
Ono šta me baš zabezeknulo je da sad postoji opcija da platiš sto somova dolara, i spuste te podmornicom na dubinu od - pazi sad - tritisućesedamstoosamdesetčetri metra da vidiš olupinu Titanika. Ostala sam začuđena ko začuđeni svatovi. Pa da imam sto somova dolara ne bi mi palo na pamet sjest u podmornicu ( točnije podmorničicu, jer u nju stane četvero putnika plus ušminkani vozač podmornice ) i spuštat se u crnilo oceana da bi vidjela olupinu nečeg šta je u dubine povuklo tisućupetsto ljudi. Jebate, jedva na Kupi malo proplivam ( a i to onak ofrlje, tek tolko da ne stojim u vodi ko čaplja ), a da bi me spustilo na tu dubinu da ko nešta gledam. Sigurno bi me dolje dočeko orkestar i postavljen stol za romantičnu večeru, naravno sa menijem za prvu klasu identičnim ko onu noć kad je sve ošlo kvragu, znači teleća juha, file minjon, kuvani losos sa krastavcima, janjetina s umakom od metvice, ladne šparoge i pašteta od guščje jetre; za desert breskve u nekakvom fensišmensi želeu i waldorfski puding. Ne znam samo kak bi baratala beštekom na toj dubini.

Al pustimo sad to, ionak nemam sto somova. Za manje od mjesec dana ja trebam ić brodom na Kornate. Računam da sa sobom ne nosim ništa robe, samo kojekakva pomoćna sredstva za spašavanje - znači barem nekakav čamac na napuhavanje, šlauf, onaj prsluk za djecu kad uče plivat, peraje, ronjalicu i te stvari. Jel trebam spomenut da na brod ulazim nakon šta popijem tri normabela, znači unose me ko tabure i bude kad cijela epizoda sa ukrcajem i razgledanjem i iskrcajem završi. Jer drugačije ne znam kak bi trebala funkcionirat; bolje da prespavam tu cijelu salauku neg da vrištim i uznemiravam one koji uživaju u pogledu na morske dubine.

Kad bolje razmislim, krećem danas sa normabelima, da me zbetonira skroz do dana polaska. Doću na brod ko Bare na Porin - preparirana i ladna ko špricer. Ja drugog načina ne vidim.