09

utorak

travanj

2019

Prvooptužena

Prije izvjesnog broja godina, u sam smiraj subotnjeg dana doševrlja do mene jedna od mojih najboljih frendica na ganc novom, prekrasnom biciklu. Muž joj kupio za već neku tamo prigodu, nije sad ni bitno za stravu koju trebam ispričat.

Nakon kraćeg divljenja međunožnom prometalu parkiralo se već spomenuto prometalo u dvorište, i ušle u kuću popit kavu i pretresat smisao života. Obzirom da je smisao života vrlo širok pojam prilično smo se i zadržale. Tu je počela i Eurovizija, pa se još natezale oko toga da šta ne bi otišle nekud na neku cugu il malo proplesat. Ona nije bila od akcije, ko neće jer nije dogovorila ništa doma, a i na biciklu je pa da se ne mora vraćat u neko doba k meni po bicikl.
Krenuće ona doma, mi u dvorište...bicikla nema. Pojelo ga dok smo mi elaborirale. U šoku ona, u šoku ja. Pa se sve navirujemo po dvorištu ko da su mu narasle noge pa se preselio nekud, ničim izazvan. Tijekom očevida došle smo do zaključka da je neko moro vidjet da ostavlja bicikl u dvorištu, pa nakon nekog vremena ležerno ušo unutra i dok smo mi raspredale i komentirale oprave od pjevačica odvezo se u nepoznatom pravcu na biciklu za koji se još ni tinta na računu nije osušila.
Otišla doma pješice, šta će drugo. Njeni ostali osupnuti; pa šta, pa kako...a njen pokojni otac ( koji je već bio dosta bolestan ) momentalno konstatiro da sam ja to sve dogovorila, u smislu da sam eto naručila krađu prometala pa ga preprodala jer je bio ispod čekića. Oni na njega, al ne da on za pravo nego ja kriva i šlus.
Da stvar bude još gora, ja iz zajebancije kupim neki upaljač u obliku bicikla i poklonim joj. E pa to kad je vidio dokraja je bio uvjeren da je misterij nestanka bicikla moje maslo.
Da stvar bude još dvaput gora, meni nije rečeno da sam ja glavni osumnjičenik. Pa ja nakon nekog vremena došla k njoj na kavu. Prolazim kroz hodnik, a njen otac sjedi u sobi i gleda teve. Ja sa osmijehom Mona Lize pozdravljam:
- Dobar dan, kako ste?
On mumlja u bradu "dobar dan", gleda me onak ispod oka i ja prolazim dalje prema blagovaoni gdje ćemo sjest. Kad čuješ njega u sobi:
- Pu ( to ko pljuje ) jebotipasmaterlopovsku...
pa još u bradu nešta nerazumljivo.
Ja ostala ko pofurena, upitnici oko glave. Reko - šta ovo treba značit? Kaže ona poluglasno:
- Ma ništa, stari je ubijeđen da si ti maznula moj bicikl. Hoćeš mineralne s kavom?
- Jebeš mineralnu, pa kak mi nisi rekla kojim tijekom idu njegove misli? Jesi ti normalna?
- Ma stalno mu govorimo da ti nemaš veze s tim, ne brini ništa.
Pa dobro da me nije pogodio nečim iz sobe, tabureom il tanjurom s keksima. Ja ko Generalić ulazim raskešena, a on u meni vidi Kalamiti Džejn koja je riješila bicikl u roku odma, čim ga se uvezlo u moje dvorište.

Bogme sam pričekala dok nije večero i lego spavat pa sam tek onda išla kući. Čisto da ne moram reć laku noć, ko zna šta bi čula za odzdrav.



( e ja bi recimo ovakav bic sebi kupila; photo by giant.hr )

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.