Oprez, klizavo !

25. kolovoza 1609. godine Galileo Galilej uspinjao se, teško dašćući, na zvonik crkve svetog Marka u Veneciji. Kud je bilo vruće, tud je bilo visoko, a usput je moro pazit i na svog traljavog pomoćnika da ne slupa njegov najfriškiji izum.

-Daj pazi kak hodaš, jebate, razbićeš taj dalekozor, jedva sam ove leće uspio nabavit. Ako ga slupaš baciću te sa zvonika, života mi.
-Ma pazim, malo sam samo zabasrljo, klizave su stepenice. Neg šta ste ono rekli, kak se zove ovo šta nosimo gore?
Galilieo upire pogled prema nebu, znojan i zadihan.
-E i ja nađem pomoćnike, svaka mi čast. Dalekozor, da le ko zor, četrnajst puta sam ti ponovio.
Pomoćnik ponavlja dva, tri puta, slegne ramenima i zapinje za još jednu stepenicu; Galileo jedva uspije uhvatit svoj izum da ne padne na stepenice i krvničkim pogledom mjeri pomoćnika koji opet slegne ramenima i mrmlja kak su stepenice jako skliske.
-Daj to vamo, ja ću dalje nosit sam. Kud sam te uopće vodio gore, traljo traljavi ? PA SRUŠIĆEŠ ME !!! Daj se izuj, jebale te te šunjalice, satraćeš i nas dvojicu i dalekozor !!! Hodaj iza mene, pa ak padneš – šta bi ti ja. Dići ćeš se dok ja obavim šta trebam na zvoniku.
S dušom u nosu stižu na vrh zvonika; Galileo znojan i zadihan ko da je bokso, spušta svoj dragocjeni teret vrlo oprezno iz ruku i naslanja se na zid. Pomoćnik stiže koji tren kasnije, noseći šunjalice u rukama, krvavog nosa i bez jednog zuba.
-Za pet rana Isusovih, pa šta ti je bilo ?!
-Ma ništa, spotako sam se i bez šunjalica i malo pao. Saće to stat. Hoćete mi dat da malo pogledam kroz taj, kak ste rekli...
-Dalekozor. Da le ko zor. Hoću, al moraš pazit, jel u redu ?
-A kad ja ne pazim, kad ?
Galileo opet upire pogled prema nebu i kreće se navirit sa zvonika da vidi ima li išta ljudi koji će nazočit povijesnom trenutku. Ima ih, naravno, al slabo vidi jer je toranj visoko.
-Ajme kak sam glup, pa imam dalekozor! Ček ček...saćemo mi to popravit...
Uzima dalekozor i sa zvonika promatra ljude koji podignutih glava gledaju šta se gore dešava.
-Ma sjajno! Eno i veleumnih glava, i susjeda, i svih koje sam zvao. Vide se ko da su tu s nama na zvoniku.
-Pa dajte da samo malo virnem, rekli ste da ću moć. Jel mogu?
-Evo, al kratko. Pazi kak ga držiš i nemoj se prepast, ljudi će ti bit jako blizu.
-Ma ne berite brigu, samo da virnem.
Pomoćnik pažljivo uzima dalekozor i virne prema dolje; oduševljen je, čini mu se da može dodirnut ljude gledajuć ih dalekozorom, pa se krene pomaknut i oklizne se po petnajsti put. Galileo vještim manevrom hvata svoj dragocjeni izum, a pomoćnik bubne još jednom i izbija i drugi zub. Krv iz nosa ponovo kreće curit, on je briše rukavom i fuflja:
-Pa fta fte to ifumili ? Pa fve fam vidio ko da ftoje ifpred mene. Ovo je ftrafno!
-Ne melji, ništa te ne razumijem! Imaš sreće pa nije ispo dolje, letio bi i ti za njim, majke mi moje. Ajde se spusti pred crkvu, valjda se nećeš ubit putem, i zovni ko hoće da dođe pogledat kroz dalekozor.
Pomoćnik silazi, vrlo oprezno, a Galileo ponovo uzima dalekozor i gleda sa zvonika, presretan šta je dalekozor preživio i pokazuje se vrlo korisnim.
Nakon par minuta konačno se među ljudima ukazuje njegov pomoćnik, sada i vidno šepajući, krvavog nosa, mašući rukama i pokazujući prema vrhu zvonika.

Galileo sa uzdahom odlaže dalekozor, govoreći sam sebi:
-Pa gdje mi je pamet bila da ga vodim, a pogotovo da ga takvog krvavog šaljem među ljude? Znači pao je i iduć dolje, dok šepesa. Još će ljudi mislit da sam ga pretuko, il da je moj dalekozor neka vradžbina od koje ljudima ispadaju zubi i krvari nos. E jebem te živote...