Ručni rad 2

Kad sam već načela temu, nikako ne bi bilo u redu da zaobiđem jedan od najdirljivijih trenutaka moga školovanja, a tiče se divnog predmeta zvanog tehnički odgoj.

E to me tek nije išlo. Poglavito onaj dio sa piljenjem šperploče, na šta sam potrošila pilica za srezat dvadeset metara drva, i to kvrgavih. Pa samo je za mene u knjižaru naručilo kamion tih pilica, života mi moga. Nikako me nije išlo, al nikako.
I za kraj godine oće učitelj da napravimo od šperploče kućicu; za slabiju ocjenu neku kućicu za ptice, za bolju ocjenu kuću sa plotom i svačimnečim. Pilim ja svako popodne, pilice pucaju, sve to meni slabo ide ko da nogama pilim. Moj pilež rezultira tek čudnovatim oblicima šperploče koji se ne mogu spojit jedan s drugim ni u najluđim snovima. I šta mi drugo preostaje neg ispaćenu roditeljicu prokušanih vrlina najebat da mi iz svoje škole donese neku kućicu, najgoru moguću, da dobijem neku trojku pa da zauvijek iza sebe ostavim problem pileža.
-Pa jel ti nisi u stanju ni pilit, pa to je bar lako, pa kak ću ja kolegi reć da mi da nečiji rad, pa jel niko od dečki iz razreda ti nije mogo pomoć...kad ti treba?
-Krajem tjedna mi treba, i nek bude najgora moguća, da moj učitelj ne posumnja da su moje vješte ruke same sklepale nešta.
-Ajde dobro. Zamoliću ga, al to nek ti je zadnje. Ajde šta su bili problemi sa šnajderajom, pa sa kuvanjem na domaćinstvu, al da ni pilit ne znaš...
Ja sva sretna, boli me ćošak za nabrajanje, samo da mi se dočepat bilo kakve kućice da više ne kupujem pile, jer čim prođem kraj knjižare žena rukama mlati iznutra da nema pilica i da nemre više nasmagat kolko ja mogu strgat.
I eto majke preksutra popodne iz škole, nosi nešta u ogromnoj najlon vrećici, jedva prošla kroz plot s time.
-Šta ti nosiš?
-Sad bi ti rekla šta nosim, tvoju jebenu kućicu. Još me sad pita šta nosim, pa šta si rekla da donesem ?!
Nekak to meni ogromno izgleda, al ajde...poklonjenom konju se ne gleda u zube, pa ću ja otvorit ogromnu najlon kesu da vidim šta je ispod najlona. A tamo...mili Bože, najljepša kuća od šperploče koju možete zamislit. Ogromna, preogromna. Sa pofarbanim crepovima. Sa prekrasnim prozorima. Sa rezbarenim vratima. Sa ukrasnim grmljem i stablima kojih se ne bi posramio perivoj u Šenbrunu ( znate ono – tvrda spužva obojana u zeleno, savršenih oblika krošanja i grmlja ). Sa plotom i ulaznim vratima od plota, odškrinutim za dobrodošlicu.
-Mama, pa šta ću ja sad ?! Ja ak to odnesem bolje da mene vrag odnese !!! Pa razapeće me ovaj na ploču sutra ujutro kad mu to stavim na stol !!!
-I ja sam rekla da je to previše, al eto kolega nije htio nešta nakaradno pa mi utrpo ovu skalameriju. Saćeš nosit, šta ti ja mogu. Otkini to koje drvo da bude ružnije.
( Da otkini koje drvo; trebala bi je bacit na pod par puta, možda bi mi onda povjerovo da sam ja to majstorila ).
Ništa; ja ujutro s tom ogromnom najlon kesom u školu, prvi sat tehnički. Ocjenjuje on radove, ide po abecedi; svašta se tu donijelo. Ja luda, mogu samo mislit šta će bit. Dođe red na mene...jao majko. Kad sam ja rastrložila najlon kesu i izvadila kuću, čovjek se zakocenio. Smije se on, suza suzu stiže, progovorit ne može. Ja stojim mrtva ozbiljna i čekam da ga malo pusti diskofrazma. Jedva se nekak umiri, daje mi znak rukom da se sagnem prema njemu, i šapće mi na uho, jedva priča:
-Reci mami da pozdravi Peru ( naime kolegu koji je upakirao kuću u ogromnu najlon kesu ), i da mu kaže da sam mu dao pet iz zalaganja. I bježi da te moje oči ne vide, ajme kad me sad nije šlagiralo...

Pa opet u smijeh i plač. Upiso mi četvorku, za trud uložen oko transporta velebnog zdanja. Već sam se prepala da će se morat hitna zvat, al ajde smirio se za par minuta. Ispaćenoj roditeljici prenijela poruku, pa se i ona zakocenila. Biće je i Pero zamro kad mu je prenijela ocjenu.