Zmajo, prži

Neron se užasno dosađivo 18.srpnja 64.godine. Al dosađivo ono - do balčaka. Nije znao kud bi sa sobom. Ležo je na svojoj kalapezdri kraj Popeje i gricko grožđe, i sine mu divna ideja ( sve su njegove ideje naime bile divne, uglavnom uzrokovane trenutnom inspiracijom velikog umjetnika ).

- Popeja, šta ti misliš o tome da skurim Rim dok skladam najnoviji hit?
Popeji skoro boba stala u grlu.
- Da skuriš Rim?! Po ovoj vrućini?! Pa jedva dišemo, jebote, kućeš još vatru raspirit, jesi normalan?! Pjevaj o kupanju il šta ja znam, o galebovima....recimo "Lipo mi je, lipo mi je na lažini suvoj ležat, na osami blizu mora, nad pučinom tebe gledat, moj galebe..."
On je pogleda s prijezirom.
- Ajme s kim ja pokušavam podijelit svoj talent i inspiraciju. Da ležat i gledat te ptičurine. Meni treba nešta žestoko, vatreno, mora gorit. Pošalji sluškinju Vestalkama, nek rashajcaju vatru, šta je prije moguće. Druga nek obavijesti vojnike da ima gorit nebo i zemlja kad krenem skladat. Il ću skladat hit il me neće bit. Evo vidiš kak se rime slažu, jebo te galeb.
Popeja prevrće očima i diže se zvat sluškinju. On drelji za njom:
- I suznik mi nađite, i liru. Pala je pod krevet preksinoć, nemrem je dohvatit. A suznik sam zagubio zadnji put kad sam sklado. Nema ga ko da je u zemlju propo.
Ona odlazi u potjeru za suznikom i instrumentom, mrmljajući u bradu:
- A kak mi je mama dobro govorila. Okani se kretena, jebeš čovjeka koji po cijele dane samo jede i pjeva, i to neuspješno. Eto mi sad, nek tražim suznik i liru, ma fuj.

Ubrzo kreće plamen, imale Vestalke žere ko za roštilj pa vojnici imali čime zakurit; crveni se rimsko nebo, a vrli skladatelj stoji na terasi s lirom u ruci i gledajuć buktinju kreće s pjesmom:
- Gori još i sad ovdje pored nas vatra ljubavi što zapalismo je mi, sve je veći plam, sve je veći sjaj....Ne valja, jebeš ljubavnu vatru, kud me preokrenulo.
Pa opet gleda, pa kreće s drugom:
- Gori gora gori borovina, gori dušo naša ladovina, nije meni žao borovine već je meni žao ladovine...Ne valja, kud sam našo o ladovini pjevat a gledam u neviđenu vatruljinu.
Šuti i čangrlja po liri, pa kaže Popeji:
- Ne ide, jebiga. Šalji sluškinju, nek gase, nemam inspiracije. Ovo je sve bezveze. To šta je pogorilo...a šta ja znam, proširićemo malo palaču i bašču, nek se zeleni.

Popeja trči javit da obustavljaju palež i idu gasit. On ostaje, i kreće s novim hitom:
- Geni geni kameni, vatra gori u meni, geni geni kameni, takvi smo mi rođeni...e to bi ajde i moglo proć...ajme šta sam nervozan kad mi je dosadno pa nemrem od nervoze ni skladat kak treba...al ajde, bar sam suznik našo i liru, eto neke koristi.