Ono kad ti se sviđa krivi broj čizama

Navodno svi selebritiji i tak neke velke njuške uvijek nose za broj veće cipele, da ih ne nažuljaju dok velevažno hodaju crvenim tepihom il kud su već krenuli ( šta je i logično, nema goreg neg kad te kolju cipele, pa to je da poludiš ).

Mislim da sam bila drugi srednje, reklo bi se pjesnički sweet sixteen, i iću ja sama kupit čizme. Daje meni mama lovu i drži predavanje - uzmi neku normalnu boju da ih ne moraš stalno čistit, nemoj da bude kožni đon jer će ti se sklizat u njima, možda da imaju neku malu petu ( ne znam samo gdje sam trebala nać čizme na petu sa đonom od kuvane gume koji se ne kliže, al dobro ). Ja na sve klimam - da mama, naravno mama, pa na bus pa u Sisak.
I u Planiki nađem čizme koje su valjda samo mene čekale. Boja najmanje moguće zamazljiva, bijele naravno. Đon kožni, naravno. Visoke, fensišmensi čizme, snižene, taman imam za platit i za bus nazad. Ima jedan manji problem - imaju samo taj broj. Obujem ja njih, malo su knap, al računam ja da će se razvuć u nošenju, a i jedino mi se te sviđaju. Brže plati, čizme u kutiju i kući pjevajuć.
Mama na mene drvlje i kamenje - pa jesi ti normalna, kud bijele čizme, pa to će se pogulit za mjesec dana, pa vrat ćeš slomit u tome na ledu, pa vamo pa tamo. Ne zamara to mene, meni se čizme sviđaju i basta.
Obuću ja njih za šta? Za otić u njima van, naravno. Obukla krasnu bijelu dolčevitu, traperice i bijele čizme, ma bombon. I krenem ja prema gradu, i već nakon parstometara počne djelovanje onog - malo su mi knap. Jao Bože. Jel uopće trebam nastavit pričat? Ajde recimo da trebam. Nakon dva sata vukla sam noge ko Kvazimodo, doista bez grbe, al svaki korak me bolio ko najjači trudovi, jedino je udaralo u stopala. Kad sam išla doma došlo mi je da pužem, al kućeš puzat, još da naiđe neko poznat pa me prijavi staroj da sam pužuć išla kući.
Jedva se dovučem doma. Skidam ja čizme s nogu,ne smijem vrištat da ne probudim ispaćenu roditeljicu, al čini mi se da sa čizmama trgam i komade stopala. Kad sam se izula, imala sam bogme šta i vidit; mali prsti možda malo i napuhani, svaki ima žulj veličine orasa, a žuljevi na stražnjoj strani iznad pete već popucali i prokrvarili ko stigme. Legnem u razmišljanju - ma smiriće se to do ujutro, valjda ću ih moć nosit.
Svanulo jutro poslije, idem na doručak, noge se vuku jer još bole ko sto vragova; ispaćena roditeljica sam podigne nogavicu od pidžame, kaže - nije dosta šta su bijele i sklizave, još su i broj manje. Sutra u školu valjda planiraš ić bosa? Glumiš karmelićanku? Ma reko nosiću tenisice, nije još baš tak zima, a u čizme planiram nabit po pet pari debelih čarapa nebil se razvukle.

Tak je nekako i bilo. Obuvala ih po pet minuta, pa po deset minuta, i stalno u njima dok su stajale bile nagruvane debele čarape da se bar malo prošire. Počela ih nosit nekako s proljeća, krajem sezone. ( Smilovala se mama pa mi dala pare da kupim kanađanke, moj broj, sa gumenim đonom. Bez pete. )

( fotka s Interneta, meni je trebala bandaža a ne flasteri )