Bucin uspon i pad

Buco je bio prekrasan, debeli žuti mačak kojeg sam dobila od jedne frendice dok je bio skroz malen, i pokazalo se da nismo mogli odabrati bolje ime. Mislim da je imao nekih desetak kila, bio je lijen ko ponjava i nisam ga u životu vidjela da je potrčao. Lovljenje miševa neću ni spominjat, taj miša ni na slici nije vidio.

Jedne zgode nema Buce kući cijeli dan, panika je, jer on rijetko ode iz dvorišta. Zovem ja njega, i čujem njegovo lijeno "mijau" al negdje visoko. Zjevačim po živici - nema ga, po magnoliji - nema ga. Kadli bezveze pogledam prema ruševnoj autoradionici ( ratna ostavština ), a Buco sjedi ni manje ni više nego na dimnjaku. Meni zlo; kak da dođem do njega, mili Bože? Nema šanse da se ja penjem gore, stepenice su zapravo metalna konstrukcija bez gazišta, mogu jedino slomit vrat. Kad čujem ja kod susjede našeg dimnjačara, ne bilo mi teško pređem k njoj, pitam ga - jel može jedna hitna intervencija na dimnjaku? Kaže može, evo saću ja sam da očistim ovdje. Reko ne treba čistit, mačak je malo neoprezno završio na dimnjaku. Kaže on kak mislite na dimnjaku, reko za mnom pa ćeš vidjet. Pokažem mu gdje blesan sjedi, kaže on pa probaću se popet, ne znam hoću moć al probaću.
Očistio on kod susjede, eto ga, popne se po tim nazovi stepenicama, dođe skroz gore, stavio rukavice, i polako - micmic, dođi meni, i blesavi Buco zakorači i bubne unutra u dimnjak. Ja bez teksta, dimnjačar u šoku, naviri se unutra i kaže - ma izvuće se on, dimnjak je izvana obzidan fasadnom ciglom, evo se drži micek šapama za cigle unutra. Ode dimnjačar, ja plačem, žao mi budale ( oni koji nisu vidjeli ne znaju da govorim o dimnjaku od šta ja znam jedno desetak metara visine ).

Kad za jedno sat vremena eto Buce, čađav i zasran, al čitav, amortiziralo valjda to pusto salo ateriranje kroz dimnjak, prede i muva se oko nogu i ravno pred frižider, traži naknadu za pretrpljeni strah. Nahranila ga i išla kupat, al bome se čuo na čađ još par dana. I nije dugo odlazio na onu stranu, biće se isprestravio al skroz.