Kad se ja fotkam

Čitam kak je neka manekenka pronađena mrtva, navodno pala s dvadesetog na šesti kat. Štaš, potroši se svašta na tulumima pa božemeoprosti bude i sklizavo; žao mi je njene mladosti.

Al ne muči mene to. Tekst prati hrpa što selfija, što fotki. Pa ja ne znam kak samo uspiju te curice istovremeno se nariktat, okinut, i još ispast ko za naslovnicu? Ja imam strašnih problema kad recimo mi dođe da promijenim profilnu sliku.
Prvo prevrnem cijeli ormar dok nađem šta bi mogla obuć; ovo demode, ovo za krečenje il slaganje drva, ovo prešareno, ovo preozbiljno, ovo za plažu, ovo ne znam jel moje - nisam u životu ni vidjela a kamoli obukla na sebe. Kad jedva nađem šta bi obukla e onda je tek šouprogram. Kud sjest? Kak god probam stalno nešt smeta, il teve, il kamin, il prozor, il vrata.
Jedva nađem pogodnu lokaciju, pa onda probavaj široki dijapazon facijalnih izraza; osmijeh širok šor ledina da se vide i krajnici, osmijeh Mona Lize, osmijeh ko da sam se najela, osmijeh ko da sam gladna; ozbiljna skroz, ozbilljna napola, mrtva ozbiljna. Ne valja nijedan, pa sam već i umorna i živčana od tolkog nariktavanja i čvaljenja. Pa zapalim da se zeru smirim i obrišem četrdesettri fotke koje nisu al baš za ništa.
Pa ispočetka. Lijevi profil, desni profil, ajnfah. Ruka utrnuta ko da sam u predinfarktnom stanju. Kad i uspijem podesit izraz lica, uhvatim sa strane recimo odsjaj tevea u prozoru il mi Boni uleti repom u kadar. Pa opet zapalim i obrišem još sedmdesetdvije fotke koje bi mogle poslužit jedino za plašit djecu da pojedu sve iz tanjura. Već vrlo, vrlo nadrndana konačno uspijem se nekak nariktat da je sve onak bar donekle normalno, pružam prst da ću okinut...jebiga zvoni mobilni uređaj, prekid fotošutinga jer moram il prihvatit il odbit poziv ( a zove frendica da pita jesam doma popodne, treba me nešta ).
Reko jesam, mogla si zvat deset sekundi kasnije da završim poso od krucijalne važnosti.
Pa šta radiš.
Pa pokušavam se pofotkat da promijenim profilnu sliku, još od jutros.
Pa čim se fotkaš.
Pa čekićem i dlijetom, šta me pitaš gluposti, mobitelom se fotkam.
Pa kak ti treba tolko vremena.
Gle ne znam, biće sam antitalent. Uglavnom popodne sam doma, dođi i usput me pofotkaj.
Može.
Ja sva sretna, ne moram se više patit. Čekam budalu, popila kavu, nema nje niotkud. Zovem, pa gdje si ti? Jel dolaziš il ne?
Joj oćeš se jako ljutit, nemrem sad al nikako, odštopavam sudoper.

Ja bijesna ko ris. Uzmem mobilni uređaj, sjednem, nariktam se i gle čuda - fotka ko avion. Znači treba bit nadrkan kad radiš selfije. Pa da znate za ubuduće, ak vam bude priša pozirat sam sebi.