Sedma umjetnost ( II )

Kak ja volim čut na radiju nešta dobro ko šta je naprimjer "Mrs Robinson", Simona i Garfunkela. Pa me to odma ponuka da malo pišem o još jednom fenomenalnom uratku sedme umjetnosti. Alzo, na redu je "Diplomac".
Kad sam ga davnih godina prvi puta gledala, bila sam pa onak...osupnuta tematikom. Godine donesu svaštanešta, između ostalog i razumijevanje nečeg šta ti je sa nekih šesnajst godina nezamislivo skroz.

Dakle, Benjamin ima dvadeset godina, završio je srednju i pojma nema šta bi dalje sa svojim životom - bil studiro, bil šta bi. I u tom njegovom promišljanju zaskoči ga gospoja Robinson, njegova eks profesorica i žena tatinog poslovnog prijatelja. Bila zabava kod Benjamina doma, i ona ga smuva da je odveze kući. Pa s njim udri u razgovor. Pita ga da šta misli o njoj. On sa čašom žere u ruci veli da misli kak je ona baš ljubazna naskroz. Ona pita da jel zna da je ona bila alkoholičarka. On je malo ko u šoku, brže spušta čašu i kaže da je razgovor možda malo čudan i da oće svojoj kući, jer njen muž može banut svaki čas. Pa se ushoda vamotamo i vergla, i onda postavlja krucijalno pitanje - jel vi to mene oćete zavest? Ona se smije, al je njena desna noga već podignuta na nekakav naslon. Pa u sobu, pa mu gola golcata kaže da je može imat kad se sjeti. U nedoba eto gospodina Robinsona kući i Benjamin zdimi u vidu magle, splašen ko da je sreo Markićku osobno.
Ajde naće se njih dvoje tajno u nekakvom hotelu nebil tamo bilo bolje sreće. Ona sjedi u leopard kaputu i pije i puši, on dolazi i prijavljuje se u hotel, zbunjen ko kopriva. Iznajmljuje sobu, pa je zove iz telefonske govornice i opet vergla o svemu i svačemu. Ona ga prekida i pita da jel joj ima šta za reć. On naravno odgovara da ima - da ona nema pojma kolko on cijeni to šta ona radi. Ona pita - pa koji je broj sobe, bil mi to možda trebo reć. Nađu se u sobi, i onda ide jedna od meni najdražih scena, kad je on ide poljubit i žena nakon poljupca ispuhne kubik dima ko Varburg ( taman povukla dim a nije se nadala pusi, zateko je genijalac ). Pa ugasi cigaretu i krene se skidat, a on pita šta da radi, jel da stoji il šta. Ona preporučuje gledanje, pa se on zeru izmakne da bolje vidi. Dalje ide šta već ide, o tom ne moram ni pisat.
Spetljaju se i to traje mjesecima, a onda se naš Benjamin zatelebači u Elaine, kćer bračnog para Robinson. Nije da je planiro, desilo se; a bome se Elaine istom mjerom zatelebačila u njega. I onda više nije mogo izdržat, i ispriča joj šta se sve usputno dešavalo s njenom majkom. Elaine ga naravno odjebe, i odluči se udat za nekog tamo koznakojeg.
I onda dolazi završna scena, gdje Benjamin dolazi na njeno vjenčanje, i doziva mladenku kroz staklo, onak sa visoka, u crkvi. Elaine ga čuje i kreće prema izlazu. Pokušavaju ih zaustavit i starci i uzvanici, al ih neustrašivi Benjie zadrži vitlajući velikim križem, kojim onda zamandali i vrata od crkve, da mogu uteć iz te gungule. Sjedaju u bus, na čuđenje i vozača i svih putnika, i nestaju ususret boljem životu.

Možda mi film ne bi bio toliko drag da nije bilo maestralne glume Dustina Hoffmana i Anne Bancroft. Ovak je to masterpiece, bezvremenski.