16

srijeda

svibanj

2018

Kad mama intervenira...

Ja sam od malih nogu bila pobornik istine, istine i samo istine. Doista, povremeno bi me omeli u tom naumu, ko šta će uslijedit evo sad.

U trećem razredu osnovne održavo se neki seminar na našoj školi, pa su onda učitelji bili i po satovima svojih kolega, nebil naučili štogod pametno. Našu je učiteljicu zapalo održat ogledni sat razredne zajednice, tema - proslava rođendana.
Tu se sve uvježbalo do u tančine, uključujući i to da ja otvorim taj sat ko precjednik razreda ( iako nisam bila, al eto bila sam lajava pa nek lajem onda i tom prigodom ) i povremeno se uključujem, znate ono - evo saćemo pogledat slike, pa šta sve treba bit na rođendanskoj proslavi osim slavljenika, pa jel se smije torta načet prije puhanja u svjećice i te stvari. Išlo sve glatko da glatkije nije moglo bit.
Doista, ja sam mami pripomenula da mislim da to nije u redu i da šta bi ja otvarala sat kad nisam precjednik, a ona je rekla - ionak stalno laješ, još par rečenica te neće ubit. Kad već kolegica misli da trebaš, e pa izvoli majci otvarat sat. I da znaš da ćeš ga kvalitetno otvorit, jer sam i ja na seminaru i biću i na tom vašem satu.
Na dan D dobila ja ko modni dodatak bijelu mašnu na pletenicu i natjerala me da obučem haljinu. Nemoš vršit precjedničku funkciju u hlačama i majici. Dakle, kad je u učionicu nahrupila cijela ta kamarila - ravnatelj, pedagog, buljuk učitelja...mene poprimilo ludilo u vidu panike, i ja se razblejim i kažem učiteljici - ja to nikak nemrem pa da me ubijete, nek otvori sat pravi precjednik. Žena oko mene - ma kak ti to ne bi mogla, pa on nije ni vježbo, pa šta da ja sad radim...
Vidi moja mama da je eksces u tijeku, dođe do moje klupe i šapne mi - sad me dobro slušaj; imaš tri i pol sekunde za prestat blejat, ispuhat šmrklje i obrisat se,i marš gore pred ploču otvarat taj sat, jer ak te ja budem dizala ostaće od kose samo mašna, jel ti jasno? Prestajem ja blejat, pokušavam objasnit da me strah te gungule, ona opet kaže - jel ti još nisi krenula pred ploču? Nemoj da ti ja pokazujem šta je strah.
Ništa, red se bilo dić i takva zaplakana, crvenog nosa, izać pred svih njih i otvorit sat i pozdravit kamarilu i dalje šibat dogovorenim redom. I išlo je ko podmazano.

( A gdje neće ić, dosta krajičkom oka pogledat u mamu. Govorila bi i na kineskom da sam morala. Jedino joj nikad nisam oprostila šta mi je onemogućila da istrajem u borbi za istinu; bilo bi zanimljivo gledat kak se pravi precjednik znoji pred pločom umjesto mene. )


( nije tematski povezana s pričicom, ali je mama jako voljela ruže...ovdje moja rožica grli oblake :)

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.