Evo, opet se digoh iz kreveta, vidim da nema sriće u njemu kad ionako ne mogu spavat..
Toliko toga me muči...
Zašto?
Jer,nikad sebi neću oprostiti neke stvari....kako sam uopće sebi dopustila napraviti neke toliko nepromišljene stvari?
Neznam...stvarno neznam...

Nekad se stvarno sama sebi čudim,jer sam inače jako sumnjičava, sve provjeravam..., i nikada nisam bila nepromišljena, ili neoprezna.
Ali eto.Valjda je tako to zapisano, da se svakome omakne.
Ja imam tu sreću da neznam kad je pravo vrime.Da uništim sve što dotaknem..
Onda, bila sam spremna dati mu sve što sam ikada imala i osjećala....Ali stvarno, ovaj put do kraja...

Jer nitko nije bio kao on. Do tada, nitko nije bio kao on. Svi su oni imali nešto..., bili divni&krasni.....Ali, nijedan nije imao toliko toga koliko je on imao..
Uvjerila sam se da nisam umislila da je toliko toga na njemu i u njemu savršeno.. Uvjerila sam se da nisam. Jer koliko god sam se pokušavala truditi da sebi stavim u glavu suprotno, to sam više shvaćala da on za mene znači kao što mi nitko nikada nije značio i neće značiti..
I mogu se ja zaljubiti i poslje njega..Doista mogu..A jeli zaista bitno što ću svakoga s njim uspoređivati.?
U svakome ću tražiti njega?
Kažu neki, nije bitno.
Ma, kako nije, probala sam ja.....
Mogu, uistiu mogu, a i probala sam..Ali nema smisla. Meni to nema smisla.
I znam,znam... Rekli smo si-Ako je suđeno, suđeno...
Ali ja više ništa ne vjerujem...Jednostavno ne...
Ali ipak....nadam se....
Nadam se,.To je jedino što mi preostaje...
Nikad se neću prestati nadati..
I nikad neću prestati misliti na njega...nikad....
jujuu..** I'll never forget you...

Mahanje, Lanica ide pajkit...