| < | lipanj, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
Koliko košta osmeh?
- 21:46 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (58) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Priroda me je obdarila pravilnim ali ne tako kvalitetnim zubima. Pola života sam provela mučeći se sa njima: proteze, plombe, sve vrste četkica za zube, pasti, vodica za ispiranje, tabletica za dezinfekciju (...) Čak sam se i svojevoljno odrekla nepažljive državne skrbi kako bi kod privatnika, uz papren cenovnik, dobila i adekvatnu negu i zaštitu. I zaista, kod jednog istog zubara odlazim već desetak godina, ja sednem, on mi nešto pročeprka, na izlazu platim i vidimo se za 6 meseci. Pre nekoliko godina, nesretnim slučajem koji ćemo nazvati šifrovanim imenom "Bronhi", jedan mi je zub na polu-vidljivom mestu pukao. I na mestu toga je ostala rupa. Rupa koju ne vidi niko sem možda mene. Ja je vidim stalno, u ogledalu, na svakoj fotografiji. Skoro i da ne stignem da se koncentrišem na ostale nedostatke koliko me ta rupa onako poklopi, odmah. Istinski je mrzim. Zbog nje sam prestala čak i da se smejem. A kao da mi je nešto ikada i bilo smešno, anyway. U, svakom slučaju, ove sam godine odlučila da ću tome stati na put. Napravila sam digitalni snimak svoje vilice, otišla kod protetičara, uprla prstom u rupu i rekla "To da mi sredite, jasno?" On se prvo malo nećkao, pa je pozvao sestru, pa je pozvao zubarku, pa je pozvao hirurga. Svi su češkali brade i gađali se nekim "orto" izrazima. Malo su me pipkali, malo mi gurali ogledalca u zube, malo se češkali i onda mi rekli da sačekam. Dvadesetak minuta kasnije sedela sam lice u lice sa "šefom stručnog štaba". "Poštovana gospođice Paklena, pažljivo smo razmotrili vaše zube. Istina je, zubi su vam pravilni i potencijalno mogu biti jako lepi ali vam odmah moram reći nešto što vas neće uveseliti" "Šta?" "Zubi su vam se skroz pomerili. Mi više nemamo gde da dodamo nove krunice. Da bismo vam napravili to što želite, moramo vas podvrgnuti nekim malo dugotrajnijim zahvatima" "Pa dobro, recite mi, šta to podrazumeva?" "Podrazumeva da moramo da vam operišemo najmanje 5 zuba da bismo ih hirurški vratili nazad. Ne brinite se, operacija je stvarno rutinska, lokalna anestezija, malo će vas boleti ali ćemo već za koji dan moći da nastavimo dalje." ---- mesto za zamišljanje tog "malog" bola ---- "Dalje, nakon što vas operišemo, moramo žicom da podvežemo ne-znam-šta. Ovaj zahvat će obuhvatiti 9 zuba" ---- vizualizacija žice u zubima, krivljenje lica u znak neodobravanja ---- "Potom, kada sve ovo obavimo, možemo da stavljamo nove krunice. Znači, radićemo 3 nove krunice i 2 mosta. Ceo postupak će trajati od 6-8 nedelja" ---- nasumična odluka o ispitnom roku koji ću žrtvovati zarad ovog poduhvata ---- "U svakom slučaju, nakon toga ćete imati divne zube, kao sa fotografije" "Hmmm, baš lepo. Nego, recite vi meni doktore molim vas, koliko će mene ta fotografija da košta?" "Pa neće biti puno. Mi smo sračunali da je neka okvirna cena negde oko .... 1300 evra ... u dinarskoj protivvrednosti, naravno" ---- break ---- Imate li ponekad osećaj da u određenoj situaciji negde u glavi skoro sigurno čujete Apua kako vam podvriskuje "Thank you, come again!" Kunem vam se, u glavi sam čula baš to. Samo to. 1300 evra - Thank you, come again! Jer ja taj novac nemam. Čak ni u dinarskoj protivvrednosti. Na povratku kući sam malčice razmišljala. Sa jedne strane, ovo moram da rešim, kako znam i umem, pre ili kasnije, u mladosti ili u starosti. Toliko mi već smeta da je možda bolje da se stisnem sad i udovoljim sebi nego da čekam da mi takve stvari još malo skakuću po načetom gastritisu. Sa druge strane plaćanje toga će me koštati svega. Doslovce. Mora. Sledećeg Exita. Koncerata. Knjiga. Cipela. Odeće. Izlazaka. Frizera i kozmetičara. Bioskopa. Odlaska u Amsterdam. Života. No ipak, ako donesem odluku da to uradim, uvek mogu da se uzdam u jednu stvar. Dok budem ridala na svojom sudbinom i budem razjapljivala usta u nameri da uzmem dah za sledeći nalet slane vode iz očiju, iz tih usta neće provirivati ništa metalno. Unutrašnjost neće delovati kao Sarajevo 1994. i više neće biti nikakvih rupa. A-A Ovoga puta ću plakati dostojanstveno. I dok to budem radila izgledaću dostojanstveno. I možda ću biti gola. I gladna. I bleda kao krpa. I čupava. I možda ću biti siromašna ali ću barem biti siromašna onako kako treba. Hollywood style, baš kako to jednoj domaćici, na kraju krajeva, i dolikuje. Primate li gotovinu ili da pišem ček? |
Biser sa jučerašnjeg ispita
- 15:23 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (56) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Nakon izlaska iz slušaonice, na hodniku me zaustavlja koleginica. "Koja si pitanja izvukla?!" "Pa izvukla sam Ekonomsko-socijalni savet .. jedno pitanje vezano za razoružanje ... i Evropsku uniju" "Šta iz Evropske unije?!" "Pa ono, standard ... način donošenja odluka, veza između Saveta ministara i Parlamenta .. i da, pitala me da nabrojim sve članice EU" "SVE ČLANICE EVROPSKE UNIJE?!!! STVARNO?! Ne seri ... u jebote!! I jesi uspela?!" "Pa ono .. da? Što? Jel bi to inače trebao da bude problem?" "Pa ne bi trebao da bude problem ako si genije. A većina nas to ipak nije." "Kako to misliš genije? Pa ono ... to stvarno nije teško." "Pa možda tebi nije teško ... ali teško da bi bilo koji normalan čovek uspeo da se seti svih 190 članica" "Draga moja, to o čemu ti pričaš su Ujedinjene nacije a Evropska unija je .... well, ono drugo." Naravoučenije: U politikologiji, kao ni u ljubavi, neke stvari jednostavno ne bi smele da se uče napamet. Amin. |
Ego tripovi
- 23:38 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (34) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Pre nego što napišem novi post što će (uz spremanje tri ispita) nadam se biti uskoro, moram malo da vas maltretiram sa statistikama. Otkriveno je da je moj blog #3 na listi reffering sites domena MojBlog, odmah iza "no reffering link" i onih koji markiraju ljude. Kako link više ne radi (zbog čega sam ga i skinula) ostaje vam samo da mi verujete na reč da sam tu negde među najposećenijima :) .:isprsila se i puca od ponosa:. Kada malo bolje porazmislim, možda je bolje ime za ovaj post "Koštunice, be very afraid!"?! Čitamo se :) |
Accident waiting to happen
- 14:30 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (53) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Nekad davno, u pred-neolitskom dobu kada sam imala 17 godina, palo mi je na pamet da su ljudi koji voze zapravo cool. Kada kažem cool ne mislim na "mogu sebe da transportuju od tačke A do tačke B" cool već na "moćno izgledaju za volanom" cool. Kako sam i ja htela da budem cool, zapravo, maštala sam da ću svojom vozačkom cooloćom impresionirati neke svoje neiživljene simpatije, odlučih da sebi pribavim taj neophodni preduslov za impresionirat' frajere i okolno društvo te da se upišem u auto-školu i steknem tu strastveno-željenu dozvolu za upravljat' motornim vozilima B kategorije. Iako moj blaženopočivši otac koncept cool-a nije video istim očima, parice su izbrojane a ja sam se, dok si rekao "Permis de conduire" našla na autoškolskom poligonu. Na tom su se svetom mestu odmah ukazali svi moji vozački kapaciteti. Umela sam diiivno da vozim cik-cak, i bez da je to bio zadatak. Tome je mogućno doprinela činjenica da su svi auti, inače parkirani na tom poligonu, u roku od par dana nestali, verovatno put nekog sretnijeg mesta za parkiranje daleko od moje vozačke pomahnitalosti. Posle desetak dana sam ustanovila razliku između "levo" i "desno". Čini se da sam par puta uspela da prebacim i iz druge u treću bez da ugasim auto. Jednom sam čak, mislim, krenula nakon što sam spustila ručnu. U svakom slučaju, talenat je bio nesporan. Bila sam toliko dobra da je instruktor, nakon 57 dvočasa na poligonu, odlučio da me eksperimentalno baci u saobraćani promet koji mi, da se razumemo, nije išao loše. Auti su uglavnom trpeli nadoknadivu štetu. Saobraćajne znake sam uredno vraćala na mesto. Pokoji pešak je preživeo. Ipak, da ne bude da sam vožnju baš rasturala, bilo je jasno da postoje neke situacije u kojima nećete videti domaćicu: Ona vrti jagnje na Ravnoj gori uz sporadično podizanje tri prsta? Dobro, to se podrazumeva. Ona ulazi u bar a svi muškarci netremice padaju od njene lepote? (iznervirano) DA, i TO! Ona ulazi u kružni tok bez doživljavanja omanjeg nervnog sloma? E, na to sam mislila! Kružni tokovi mi definitivno nisu išli. Raskrsnice još manje. Kada malo bolje porazmislim, loše su mi išle i prometne ulice. I ulice koje su išle uzbrdo. I jednosmerne ulice. I ulice u kojima ima samo jedna traka pa moraš da voziš pravo. Zapravo, loše su mi išla sva ona mesta gde moram da kontrolišem volan, menjam brzine, nalazim balans između kvačila i gasa, vozim više od 40km/h, dajem žmigavce, mislim šta radim i izbegavam druga vozila i slična smetala. Sve ostalo je laganica bilo za 5! Errrr. Osim možda parkiranja. Godine su prolazile i, nakon nekog vremena svakodnevno-provedenog u auto-školi, instruktor mi je prišao i rekao "Draga domaćice, ja sam odveć star za te stvari ali, ako kaniš polagati, učini to dok mi ova, još-nezačeta-beba, nije krenula u penziju!" I ja, kud ću - šta ću, reko' "ajd". Kao i svaka štreberka koja je usput maznula policijske testove, pismeni sam položila iz prve. Zapravo, raskrsnice sam mogućno prepisala. Na a,b,c,d pitanja sam odgovarala po naučno-metodološkom principu "Eci peci pec". Tamo gde stvarno nisam znala šta da zaokružim - zna se -"Prilagoditi vožnju uslovima puta i saobraćaja". How yes no, ma šta mi napriča! Znala sam da je moje polaganje izazvalo puno suza u MUP Palilula ali šta sad, život ide dalje. Možda ne za one koji su mi se našli na putu ali jebemliga, ne mož' sad i jare i pare. Pa zar nije tako? Par meseci nakon što sam se otreznila od ovog neočekivanog pismenog uspeha, na red je došlo i iskazivanje sve božanstvenosti moje vozačke prakse. Prvi put - poligon - polukružno manevrisanje. Cilj? Ne preći crtu. Rezultat? Završila sam na livadi u Mladenovcu. U rikverc. Drugi put - vožnja po gradu - skretanje u levo. Cilj? Pokazati da pre skretanja gledaš u retrovizor i na vreme pališ žmigavac. Rezultat? Skrenula sam u desno. Tjah, šta sad, skrenula sam negde, malo li je? Treći put - raskrsnica - skretanje u levo. Cilj? Dokazati da umeš da skrećeš u levo i da pre skretanja gledaš u retrovizor i na vreme pališ žmigavac. Rezultat? Skrenula u levo jesam al sam na pola puta otkrila da nisam dobro namestila retrovizor pa sam u sred raskrsnice stala da to malo popravim. Četvrti put - vožnja po gradu - idenje pravo. Cilj? Položiti. Rezultat? Ma položila bi ja samo da nisam naletela na onog ležećeg policajca, ko ga stavi na sred ulice da se deca sapliću, mamicu mu njegovu poljubim!! Peti put - vožnja po gradu. Cilj? Ne sećam se više. Rezultat? Auto mi se malčice, jedno 2 kilometara, rolao nizbrdo dok sam lamentirala nad podizanjem ručne no ipak - ja sam položila! Da. I to u Yugu, da poduhvat bude veći. Par nedelja kasnije, držeći onu roze knjižicu koja je familiju koštala boga i oca, skupila sam hrabrost i uletela u vidokrug svom gorespomenutom ocu: "Deder, matori, odmah mi davaj ključeve od porodičnog Škodillaca!!" *grrrrc* (beše to pita od bundeve koju je mnogo voleo a koja mu je u tom trenutku izašla kroz nozdrve) "ŠTAAAA?" "DEDERMATORIODMAHMIDAVAJKLJUČEVEODŠKODILLACA! Savezna Republika Jugoslavija kaže da sad umem da vozim. Ključeve na sunce, PRONTO!" "AaaaAAAaaaa nećeš si ga majci da voziš tek tako, ima prvo ja da te pratim, barem dok se ne uhodaš jedno godinu dve, Škodillac je to - nije šala!!!" "Matori, read my lips, vožnja = cool, matori na prednjem sedištu = uncool. Kapish??" "More daću ja tebi cool, almost cool i fresh, dok si pod mojim krovom i jedeš moj 'leba ima da bude kako ja kažem! Blablablablablablatrućtruć" tralalalalalalalalalala - misliš da te slušam? U svakom slučaju, bunila se ja, ne bunila, tako je to išlo. Ja sam se nešto kao pravila da vozim a on se kao nešto pravio da me nadgleda. Preživeo je to što sam nakon iskustva u Yugu zamalo iščupala menjač. Srce mu nije otkazalo ni kad sam prošla kroz crveno. Zalutali treći bubreg mu se pronašao kada sam krenula da pretičem pa onda na pola puta izgubila hrabrost i smestila onu paničnu facu "whatamIgonnadoooo-WHATAMIGONNADOOOOO????". Mislim da mu je čak bilo i pomalo simpatično što sam par puta ušla u jednosmerne ulice - u suprotnom smeru. Zabavljalo ga je sve to, al od moje vozačke samostalnosti ni traga. Od ovog pravila je odudarao jedino izuzetak voženja mame na groblje. Ta vožnja je izgledala otprilike ovako: (u daljini naziremo semafor i na njemu crveno svetlo) Mama: crvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrveno!! STANIIIAAAHAHHHHHHHOOOOOOOOOSTANIBUUUAAAAAAAAAAAAAAA!!! *grc* *grc* *šmrk* *cmolj* *povlači ručnu* *kola se zanose u levo* ili (neko se nehajno vozi u susednoj traci) Mama: kočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikoči, AJOJ zgaziće nas KUUUUUKUUUMEEEENEEEAAAASTANIIIIIIOOOOOOSTANIBUAAAAAAAAAAAAAAA!!! *grc* *grc* *šmrk* *cmolj* *skače na mene* *kola se zanose u desno* Vreme je polazilo i ja sam polako hvatala konce. Zapravo, jednom sam skoro izvozala rutu bez greške. Dobro, to što sam drugom autu slomila retrovizor pri parkiranju, to su samo sitnice! Bitno je da sam uspela da iskontrolišem volan i da sporadično ulećem sa nekim specijalnim efektima tipa, menjanjem brzine ili pak uključivanjem žmigavca. Na porodično-plemenskom zasedanju moja je vožnja pohvaljena te je uz pohvalu pao i dogovor: Ko živ, Ko mrtav, Nek se zna! Na matursko samostalno vozim JA! Te večeri, dok sam šeretski navlačila haljinu na svoje ginko-biloba telo i spremala se da položim "ispit zrelosti", opazih da kola ispred zgrade nema. ŠTAAAAAA? GDE SU KOLA?? AAAAAAAAAAAAAATATAAAAAAAAAA!! Metodom eliminacije je utvrđeno da su kola kidnapovana od strane mog presvetlog brata. Kako je to bilo vreme pre mobilnih telefona, ostalo mi je samo da u suzama sedim i čekam da se zlikovac vrati. On se ubrzo vratio ali je moja psiha već bila van svakog voznog stanja pa nas je na maturski vozio tata, što na kraju i nije ispalo tako loše. Prvo, zato što su me cipele nemilice žuljale pa sam maturski uglavnom provela bosa a drugo, zato što sam se napila kao sotona pa se dalo ustanoviti da me moje pomahnitalo mahanje rukama na hitove such as "Kad sam bio mali, nisam im'o para, zato sam krao, za to sam im'o dara!" nije baš kvalifikovalo za poster-girl saobraćajne bezbednosti. Sledeći pokušaj samostalne vožnje je trebao da usledi par nedelja nakon toga ali cvrc-Milojka. Ne samo da je moj brat automobil prethodno uspeo da dovede u stanje neprepoznatljivosti nego ga je i tata, vozeći ga od limara par meseci kasnije, rastavio na sastavne delove na prvom sledećem semaforu. I onda auto više nije bio u voznom stanju. I onda ni ja više nisam bila u voznom stanju. I tako su prošle godine. Nekoliko Eona kasnije, u moj je život ušetao domaćin. Mlad, lep, pametan - ume da vozi i ima auto. Dugo sam se nećkala da li da mu postavim čuveno pitanje o meni za volanom njegovog auta jer se takve stvari na početku veze obavezno tumače pogrešno. Trudila sam se da se prvo dobro upoznamo pa da mu tek onda razotkrijem svu nepostojanost moje vozačke ličnosti. Vreme je prolazilo a ja sam sve više maštala kako nas iz kupovine u Merkatoru vozim kući dok on balansira sa tridesetak kesa iz kojih ispadaju Vileda sunđeri sa kuhinju. Ljubav je narastala, ali je narastala i ova maštarija koja je uključivala mene, njega, volan, kese i lance velikih supermarketa. Taman kad sam se okuražila da mu svoje maštarije saspem u lice pogađate - domaćin se vratio u pešake a auto je prodat. Time se ujedno završila i saga o meni kao o potencijalnom vozačkom geniju. Tjah, a kao da je ikad i počela! |
Rezolucija Saveta Vizuelne Bezbednosti broj 2057/05
- 03:15 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (46) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Ovim kratkim postom svečano objavljujem da sve ono što sam napisala u prošlom postu više ne stoji. Kupila sam digitalni fotoaparat, snimila se i onda se videla. Zaključak? Mnogo je gore nego što sam mislila. Moj izgled stvarno jeste kraj sveta. Ne znam šta je tome doprinelo ali se nisam razveselila. Naprotiv. Namesto da iz depresije zgrabim koji grisin ili pak Medeno srce, odlučih da samostalno, i bez korišćenja prava na veto, usvojim sledeću rezoluciju: Danas, kada sam kupila digitalni fotoaparat koji mi je omogućio da se vidim iz svih perspektiva, dajem časnu Titovu dijetalnu pionirsku reč da više neću jesti Smoki i čokoladne bombonice od pomorandžine kore te da ću marljivo vežbati i skakati i biti dobar drug. U sprovođenju ove odluke planiram da iskoristim sledeća ubojita biohemijska oružja: - voće - povrće - supice - H2O - sobni bicikl u kombinaciji sa gledanjem serije CSI:Miami ili pak neke druge detektivsko-forenzičke serije koju neobuzdano obožavam - gorenapomenute fotografije kao extra motivator za ne jest' Batons Nougat/Jaffa/Plazma/Munchmallow kekse u odsutnom trenutku - psiho-vizualizaciju krompira na dve čačkalice U nameri da na sebe navučem gnev javnosti odlučila sam da rezultate povremeno, propraćene manje-više objektivnim brojkama i pokojom slikom, objavljujem na ovoj adresi. Ciljana težina: jednocifreni broj kilograma manje. Ciljano osećanje: zagledavanje novog fotoaparata bez paničnog straha da će iz njega u jednom trenutku iskočit' koja moja slika. |
Breaches of Peaches
- 19:07 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (39) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
 Krstarim ovih dana blogovima i primećujem da je sa lepim vremenom (? pogledaj kroz prozor, domaćice!) došao i jedan novi trend pisanja o izgledu, dijetama, mršavosti, debelosti, privlačnosti i tome koliko smo virtuelno lepi a u realnosti ružni. Mene je, kao pravu trendsetterku, malo pogodilo to što nisam prva napisala nešto na tu temu ali, šta ćete, bolje ikad nego nikad. Iz vaših smo postova naučili sledeće: blogeri vole lepe ljude. Blogeri nemaju ništa protiv ružnih ljudi ali ih neće jebat'. Blogeri će u čekaonici uvek sesti negde blizu lepe osobe dok će ružnu moguće samo konstatovati i to u onom trenutku kada donose životnovažnu odluku da ne sednu pored nje. Ako već mogu da biraju partnera to će biti neko ko je lep, pametan i duhovit. Jer takvi smo i mi sami. Pucamo od mršavosti, nakvarcanosti, lepih noktiju, talasaste kose, zanosnih očiju, humora i mozga. Da li? Ja ne. I u tome sam izgleda blogovski izuzetak. Ako krenemo od kose, primetićemo da je moja kosa fantastična. Kovrdžava, gusta, kvalitetna. Bila, dok je nisu stavili na moju glavu. A onda se sve drastično promenilo. Jer ja svoju kosu nisam volela. Fenirala sam je. Farbala. U sve boje – od crne do plave. I to često u tom redosledu, bez onih dosadnih crvenkasto-braonkastih prelaza. Onda je ona krenula da me kažnjava. Pa više nikako nije htela da stane onako kako sam je nameštala. Pa sam je onda lepila do te mere da joj ni uragan nije mogao ništa. Pa sam se pravila da mi je to gnezdo zapravo cool. Pa sam digla ruke. A ona ništa. Ni da mi zahvali. Zapravo, zimi me još tu i tamo sluša. Imamo prećutni dogovor – ti liči na nešto a ja ću da dam sve od sebe da te do te faze dovedem što bezbolnije. Ali leti? Leti joj naprosto ne mogu ništa. Pustim je a ona ide na sve strane. Zapravo, sigurna sam da se neki pre neki dan digla toliko visoko da je uhvatila signal Radio Prištine. Nadam se, jer bi to objasnilo zašto sam ceo dan pevušila neku tugaljivu pesmicu. Šalalalala - neznamočemuseradi. Ako ostavimo pesmicu i preselimo se na drago mi lice, uočavamo: lepe oči, lep nos, lepa usta. Pomslićete: wow, bar nešto. Ali avaj. Nije to baš posloženo kako treba. Zapravo, posloženo bi možda i bilo da se na putu tom novom facijalnom poretku nisu isprečila dva obraza veličine grudnog implanta D85. Da, ja imam one obraze koje babe neodoljivo vole da pipkaju, posebno one koje me nisu videle otkako sam bila ovolicka. I da, takvi obrazi često sprečavaju moja dva lepa plava oka da dođu do izražaja. Zapravo, oči toliko retko uspevam da otvorim da jedva napipavam gde hodam. Ako vidite neku osobu koja ulazi u izloge i pada preko žardinjera, pomozite mi i povucite me. Za obraz. Kada krenemo još malo dole, dolazimo do vrata. Kog vrata? To se i ja pitam, od rođenja. Jedini vrat koji sam videla je bio vrat drugih ljudi. I suvi vrat, iz Gavrilovića. Jer ne, ja nisam jedna od onih gracioznih osoba sa vratom. Ne. Ja često izgledam kao da mi je Popaj u spanaćnom napadu nabio glavu na ramena. I takva sam ostala zauvek. Vrat imam samo onda kada se jaaako isprsim. I kad balansirajući na merdevinama pokušavam da zamenim sijalicu. Tada se mogućno vidi da se nešto isprečilo između glave i junačkijeh grudi. Inače, ne. Ako se spustimo na telo, prosto nećemo znati odakle da krenemo. Jer ja imam o čemu da pričam i od napred. Ali i od pozadi. Zamislite, pa ja sam trodimenzionalna! Nekada sam bila mlada i lepa, mršava kao stabljika hrasta starog jedno sto godina. Jednom sam, čak mislim, ušla i u majicu veličine M. No, to mora da je bilo davno. Jer sada više nije tako. Ako krenemo od napred, prvo što će nam zapasti za oko jesu grudi. Bujne. Mnogi će na to odmah poskočiti, jer sise su in. Ni ja se ne žalim. Ni domaćin. Dodatno takve sise imaju i svoju praktičnu stranu. Jer ne, ja ne moram da nosim torbe za plažu. Jok. Sve mi stane međ' dva gruda. Još ako telefon stavim na vibriranje, eto zabave. Em se ja proveselim, em se one malo učvrste, em svima dam uvid u to kako izgledaju pihtije na vetru. Stvarno, šta ćeš više. Ako pogled skrenemo na leđa, videćemo da su ona u obliku kišobrana. Ne mislim razgranata. Mislim na dršku od kišobrana. Okrenutu naopačke. Jer da, na savršeni vrat moraju da se nadovežu savršena leđa. Recimo, malo grbava. Recimo toliko grbava da na zabavama ljudi na njima, greškom, često ostave koji tanjir ili čašu. A ako pogled spustimo još malo dole, tamo na onaj pregib gde muški često vole da obese ruku, videćemo da pregiba nema. A-A. Ostatak leđa je, kao za inat, ravan k'o daska. Daska malo tapacirana salcetom ali ipak daska. Po tome možete videti da sam celo detinjstvo provela vukući torbu prepunu 17 kilograma knjiga i svezaka od i do škole. Škola je bila blizu. Torba je imala mačije oči. Ali ipak, ni te me dve olakšavajuće okolnosti nisu sprečile da danas hodam okolo kao neki razbijač iz Zemuna. Drugim rečima – majmun. Sa sve rukama koje se vuku po podu. A o rukama da i ne govorim. Deo od lakta do šake će vas prevariti. On je jako mršav. Ja sam idealna za bit' Ivica ili Marica. Jer ja makoliko ždrala taj će mi deo uvek biti mršav. I nokti će uvek biti lepi. Kad ih ne pogrizem. Ili pak, pojedem. No, kad pogled uperimo na nadlakticu nećemo je videti. Zato što je mršava? Ne. Zato što je ogromna pa će nam okupirati ceo vidokrug i nećemo spoznati šta je pozadina a šta ona. Jednom me je domaćin onako izokola pitao da se udam za njega a ja, namesto da to kažem rečima, samo sam mu u ogledalu pokazala kako bi izgledale naše "zagrljene" svadbene fotografije sa sve ručerdom u prvom planu. Odmah je odustao. Odmah je shvatio jebemliga, ovo ni photoshop ne može da sredi. Bolje da malo sačekamo da se to omišićavi. Recimo, vek-dva. A, ako ikada proniknemo u ono šta se zapravo nalazi iza ručerde, shvatićemo. To je struk, odnosno, nepostojanje istog. Jer ne, ja nisam kruškasto građena. Ja nisam građena uopšte. Ja samo hodam okolo razmahujući se svojom neobuzdanom telesnom masom van svake kontrole. Ponekad oborim neku vazu, ponekad lampu, al nema veze. Kad mi bude zafalilo, udaću se. Bog zna da mi takvo što ne gine kao svadbeni poklon. Pa, jebemliga, neće valjda ljudi baš tad da se sete da mi poklone nešto ispod čega ne ide milje? Ako pak pomislimo da je sve izgubljeno, videćemo da ono mesto gde leđa gube pristojno ime, zapravo i nije tako loše. Odnosno savršeno je. Bilo bi, da nema ostatka tela. Makoliko ja srala o svojoj zadnjici, imam dupe za 5. U visokoškolskom sistemu, za 10. Šteta što nikako nije u prvom planu. Jebi ga, vruće pantalonice mi ne idu. A ni sa tangama ne bi bilo bolje. U njima bi izgledala kao slon u trikou. Ako pomislite da nad time ridam – ne. Zapravo, boli me kurac. Ipak sam ja domaćica. Komfor pre svega. Nema tu kod mene cilemile, gaće u guzici, A-A. Navuci to sinko preko bubrega, pa da te vidi dragi bog! Na savršenu guzicu se nastavljaju i savršene noge. Da, noge su mi stvarno dobre. Zapravo toliko su dobre da u štiklama čak ne delujem smešno. Sad povežite sledeće elemente – kosa, grba, daska, ručerda, stomačina, sise, noge, štikle pa recite da se ne smejete. E pa ne smejete se jer su mi noge u redu. Eto, bar nešto. Na njih se nadovezuju i prelepa stopala. Toliko dobra, da ti dođe da plačeš što je ostatak tako nestandardizovan. Što sam srazmerna u pizdu materinu. Setite se one kruškaste građe i zamenite to za krompir. Da, ja sam krompir. Krompir na dve čačkalice možda, ali ipak krompir. A tek oblačenje. Dok sam još radila tu sam se nešto i baktala sa outfitima. Kao pantalonice, kao cipelice, kao who cares. A danas? Danas izgledam kao da mi je sledeći stepen u modnoj evoluciji nošenje onih majica sa preslikačima. Znate ono, Nirvana, Metallica, Skid Row. Farmerke ne nosim samo kad ih perem. A i tad ih sušim fenom da ne bude da ima dana kad ne izlazim. Kupovina odeće mi je posebna avantura. Najbolje volim kada me neka prodavačica ubeđuje da ću se uvući u neku dvodimenzionalnu odeću. Recimo "Da gospođice, ta majičica koju sad sa mukom skidate sa malog prsta, ta će vam baš lepo stajati". Ili "Ma ne brinite što vam je iz ovih preplitkih pantalona ispao stomak, to se sad tako nosi!". Ej bre ženo, shvataš li ti da se ja oblačim u prodavnicama u kojima postoje brojevi? Na trudničkom odeljenju?! Ne, makoliko ja bila neisfrustrirana, shopping me uvek isfrustrira. Jako. Čime dolazimo do toga da bi Srbiju neki napustili zbog Koštunice, neki zbog para, neki zbog Srbije kao takve ali ne i ja. Ja bih otišla samo zato što tamo negde sigurno ima Zare. I drugih prodavnica sa brojevima. Jer odbijam da me neko gleda kao genetski modifikovanog homo sapiensa. Nisam. Možda samo malo više volim Smoki, pa šta sad. Sue me. I sada će neko da mi uleti – hej, ma biće bolje, idi na aerobic. A? Ko, jel ja? Ma daj :odmah rukom: nemoj da me zajebavaš. Pa ja jedva da ikad potrčim za autobusom. Ruku podižem samo kad je u pitanju životnovažna promena kanala daljinskim upravljačem. Ponekad vozim sobni bicikl ali i to otpada ako na teveu nema zanimljivih serija. A sada ih nema jer učim. A kad učim, ne mogu da vozim. A kad ne vozim onda ne mogu da varim. A kad ne varim onda sam u gadnom kurcu! Eto kako ide moj lanac ishrane. Šta, to nema veze sa lancem ishrane? Ko će ga znati, časove biologije sam ionako prespavala. Fotosintezu znam, sve ostalo je u mraku! I ne, nećete me videti ni na plastičnoj hirurgiji. Ne zbog para. Nego zato što ne želim da okolo hodam sa salcetom iz pacovske guzice ubrizganim u neki deo sebe. I zato što stvarno ne razumem ljude koji svoje telo podvrgavaju onakvim mučenjima. Jednom sam ničim izazvano videla prenos jedne takve operacije na Diskaveriju. I odmah sam se ispovraćala, i to ne samo zato što sam u tom trenutku bila na brodu prepunom pijanih Finaca. Ne. Ispovraćala sam se zato što je to stvarno gadno. Stvarno gadno. Stvarno. I zato neću. Neću da se stavljam u kalup. Ja sam domaćica i nisam savršena. Nisam mršava, nisam platinasta, nisam breathtaking. Ne zato što neću nego zato što mi se ne da. Lenja sam. Što bi se ja prilagođavala vama, prilagodite se vi meni. Žderite. Izležavajte se. Češkajte se po guzici. To prija. Da sublimiram. Kosa, obrazi, vrat, grba, ručerda, sise, stomačina i čačkalice. Zvuči loše? Moguće. Ali meni je ok. Možda ću nekome biti odvratna. Možda neko od moje "silne ružnoće" neće stići da spozna moj fantastični personaliti. Možda neonmozart nikada neće sesti pored mene u čekaonici. Možda. Ali mene će moj domaćin voleti baš ovakvu. I bakice će uvek hteti da me štipkaju za obraze. I vi ćete uvek čitati moj blog. I kad se skinem u "Evin kostim" ja neću ugasiti svetlo. Jer biti nesavršen, buckast i neočešljan nije kraj sveta. Ma šta neki od vas o tome mislili. Nije. |
VIVISECTfest u Beogradu
- 22:05 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (8) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Program festivala 13.06.2005. ponedeljak 18.00 – 19.00 Svečano otvaranje putujućeg Festivala o ljudskim pravima – VIVISECTfest u Beogradu Izložba fotografija Rat na prostoru bivše YU - pogled iznutra i spolja Izložba angažovanog plakata Zbogom oružje, zbogom ratovi Filmski program: 19.00 - 20.00 Igor Zupe – It's alive, Laibach occupied Europe Nato Tour (Slovenija) 14.06.2005. utorak 17.00 – 22.00 Filmski program: - Maja Weiss – Balkanski revolveraši (Slovenija) - Franci Slak – Rađanje naroda (Slovenija) - Helena Koder – Zbirni centar (Slovenija) - Koča Pavlović - Rat za mir (Crna Gora) - Nenad Puhovski – Paviljon 22 (Hrvatska) - Dubravko Badalić – Tamo gde smo se rastali (Srbija) 15.06.2005. sreda 17.00 – 23.00 Filmski program: - Fade in/ Hrvoje Mabić, Nebojša Slijepčević, Nikola Ivanda, Ljubo J. Lasić – Odrastanje generacije V (Hrvatska) - Šahin Šišić – Planeta Sarajevo (BiH) -Sead i Nihad Kreševljaković – Sjećaš li se Sarajeva? (BiH) - Maja Weiss – Put bratstva i jedinstva (Slovenija) - Janko Baljak – 02. 06 - Anatomija bola (Srbija) - Dan Reed – Dolina (Velika Britanija) 16.06.2005. četvrtak 17.00 – 23.00 Filmski program: - urbaNS/ Vladimir Ješić, Aleksandar Davić - Mrtvi putuju (Srbija) - Ivan Andrijanić i Ivan Stefanović - Kad pališ, pali bolje (Srbija) - Jody Barrett, Maria Mok, Maasja Ooms – Kosovo/a (Holandija) - Boris Mitić – UNMIK Titanik (Srbija) - Vlado Dencov – Duga prava brazda (Makedonija) - Aldin Arnautović i Refik Hodžić – Slijepa pravda (BiH) - YII Citaku – Should I stay or should I go (Kosovo) - Marija Gajicki – Vivisect (Srbija) 17.06.2005. petak 18.00 – 20.00 Tribina KAKO ZAVRŠITI RAT? 18.06.2005. subota 11.00 – 13.00 Radionica ANGAŽOVANI PLAKAT na temu ZBOGOM ORUŽJE, ZBOGOM RATOVI Festival se održava u Pogonu Doma Omladine, Makedonska 22, Beograd |
Grane smo na vjetru
- 13:01 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (29) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Čitam markomaniju i vidim kako ga zbunjuje novi koncept uzajamnog blog-reklamiranja. On se u svom postu pritom ne osvrće na ono uobičajeno linkanje sa strane već na sve veći broj postova koje blogeri posvećuju svojoj neobuzdanoj ljubavi prema delima drugih blogera. Razmišljajući na ovu temu dolazim do zaključka da se meni ovaj trend dopada i to iz više razloga. Prvo, zato što dokazuje da blogeri nisu sujetni i da su sposobni da i drugima odaju priznanje za dobar blog. Drugo, zato što takvim priznanjem nekome neretko ulepšaju dan i njegovom blogu daju neki poseban smisao. Treće, zato što to dokazuje da blog ima i društvenu funkciju, da se ljudi povezuju, da i pored dvadesetineštohiljada različitih naklapanja jedni druge pronalaze, jedni u drugima uživaju i to uživanje vole da podele i sa ostalima. Četvrto, zato što time možebitno pomažu nekim manje čitanim a opet sjajnim blogovima da dođu do svoje publike. Ovde bi zasigurno mogli da dođu i razlozi broj pet, šest, sedam, osam ali da ne dužim, jasno je. Meni su ovakvi postovi neizmerno dragi. Da su i smisleni pokazuje činjenica da blogove koje volim sve više pohodi ekipa koju volim. Neke sam na tim adresama viđala i ranije dok su neki tek stigli pa ne mogu a da se ne zapitam – koje ste blogove "otkrili" preko mene i u kojoj su meri moje preporuke uticale na razvoj vaših čitalačkih pohoda? Priznajem, u poslednje vreme su moji linkovi pali u drugi plan zarad neobuzdane self-potrebe da gornje stupce svojih virtuelnih "kutija" ispunim nadasve ispraznim naklapanjem o sebi. Verujte, čula sam nesnosno pucketanje i znam da vam puca kurac za to "Ko sam ja" s'toga sam vas i vratila u prvi plan i to u proširenom sastavu. Imam utisak da je sada, više nego ikad, bitno istaći sve one koji vrede. Zašto? Zato što ćemo na naslovnici od sad pa do kraja života gledati blogove raznoraznih facijalno izazvanih teenagera čija se desna ruka kreće na isključivoj relaciji međunožje-tastatura-mobilni. Da. I zato što je sve više onih koji ne zaslužuju da njihova genijalnost prođe nezapaženo. Često, čitajući tuđe blogove u fazi ostajanja bez teksta pomislim "Bože, kako je ovo dobar post, treba ga preporučiti svima!". Onda dođe pisanje mog posta i prilika da nešto istaknem i ja ju uvek propustim. Zašto? Zato što pišem dovoljno retko da mi se u razdoblju između dva posta već nagomila dvadesetak različitih stvari koje bih mogla da istaknem čime isticanje u startu gubi svaki smisao. Ipak, odlučila sam da tu tradiciju ovoga puta prekršim i da vam preporučim dva brilijantna posta koja su većini vas koji me čitate verovatno promakla a koji su vredni svih onih 3,66 kuna koje nikada neće zaraditi a conto svoje genijalnosti. Ovi postovi imaju izrazitu literarnu vrednost pa ih nemojte čitati ukoliko su vam časovi lektire bili idealna prilika da malo popikate loptu u školskom dvorištu jer ih nećete razumeti. Ukoliko vam knjige, pak, nisu mrske nemojte propustiti da se nauživate u malo poezije i malo proze. Kliknite, verujte, nećete se pokajati. To vam u svakom slučaju garantujem. |
Kauboj jaše ljut, pred njim je dalek put ...
- 16:17 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (32) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Taman sam obavestila svu rodbinu i prijatelje, napisala prigodan post, obavestila novine i televiziju, premijera i predsednika i poslala goluba pismonošu monasima na Svetoj Gori sa notom o sopstvenom prispeću na almost cool, kad ja tamo a ono međutim: Konačno i "People's Choice" Cool lista na Blogu Svako spominjanje Cool lista na Blogu je redovito izazivalo polemike, što je normalno jer su liste redakcijske i neizbježno subjektivne. Ako se tome doda činjenica da na Fresh listi postoji mnogo kvalitetnih blogova, a da u 130 entrija Fresh liste stanu svega zadnja dva sata osvježenih blogova, došto je vrijeme da promijenimo sustav Cool lista, te omogućimo i vama dragi blogeri da sami kreirate novu Cool listu na kojoj će se brojati samo vaši glasovi. Tehnologija glasanja je realizirana putem sveprisutnih SMS-ova: napišete u SMS "Blog + naziv domene bloga" i pošaljete ga na 66095 i taj blog dobiva jedan glas... Cijena jednog SMS-a je 3,66 kn, PDV uključen. Usput ćemo sadašnje dvije redakcijske Cool liste svesti u jednu skraćenu, koja će sadržavati samo blogove osvježene u zadnja 24 sata, pa će otpasti i kritika da su na listama oni koji žive od stare slave. Danas puštamo u eksperimentalni pogon SMS Cool listu s napomenom da se trenutno može glasati samo sa T-Com mobitela, dok očekujemo da će sutra biti moguće i sa VIP mreže. Glasajte za svoje cool blogove. A možete i za sebe. ;) Bez sumnje, ovo je najveći idiotizam kojeg je moj malecni mozak tokom svog kratkog i neefektivnog postojanja imao prilike da absorbira. Ne, lažem. Najveći idiotizam se desio onomad kada su devojci na mom fakultetu ukrali mobilni telefon pa se sekretaru fakulteta ukazala sledeća ingenioznost: "Neka onaj, ko je telefon ukrao, isti stavi u kovertu i donese u moju kancelariju do kraja radnog vremena jer samo u tom slučaju neće snositi nikakve sankcije". Da. Iz ovoga zaključujemo da je SMS glasanje za najcool blogove najidiotskija ideja broj dva. Ukoliko se jednom zapijem pa zaboravim sekretara fakulteta, lako će skliznuti na mesto broj jedan. A tamo će i ostati. Zauvek. Zašto mislim da je ovo idiotizam? Zato što jeste. Prvo, zato što u tom slučaju cool ne ispadaju oni blogovi koji su zapravo cool nego oni blogovi čiji su autori/čitaoci dovoljno dokoni i rasipni da po ceni od 3,66kn izglasavaju neke debilane do besvesti. Među ovim autorima/čitaocima neće biti onih koji pohode ovaj blog. Zašto? Zato što ljudi koji pohode ovaj blog imaju mozga. Ne. Oni koji se budu našli na ovoj SMS-cool-listi će biti isti oni dvanaestogodišnjaci koji ostatak novca za telefon troše na one «Amire, VOLIM TE» poruke na televiziji, po čemu zaključujem da će cool lista biti sastavljena od sve samih fanova Saše, Tina i Kedže. A ti mi nisu cool. Nimalo. Nadalje treba obratiti pažnju na cenu poruke. Nemam ništa protiv izglasavanja najboljih blogova ali neka to bude besplatno, ravnopravno i dostupno svima. Čime dolazimo do toga da je SMS glasanje omogućeno samo ljudima iz Hrvatske. Čime ponovo dolazimo do toga da je ovo idiotizam. Čime se krug zatvara. Mislim da sam upravo dobila onaj stav o cool listama koji prethodno nisam imala. Dobila sam i stanovita mišljenja o onim klanovima koje sam spomenula. Dobila sam i mnogo toga drugog ali ne bih sad o tome. Samo bih vas zamolila da nikad i ni pod kakvim uslovima ne glasate za mene. Poštedite me sramote bivstvovanja u onom malom kvadratiću pored koga stoji broj glasova. Uštedite taj novac i potrošite ga na neko pivce. Bog zna da to ima puno više smisla od bilo čega sa čime ćemo se u narednom periodu susresti na domenu poznatijem kao bloghaer. Ukoliko na istom ostanemo a i to je očito došlo pod znak pitanja. Veliki, da ne bude zabune. UPDATE: E a šta mislite da ovi sa www.blog.hr upregnu Sašu, Tina i Kedžu da prerade onaj svoj hitić "3-6-5 je prošlo dana, bez tebe bolje sam, tralalalalalala-lalala-lala-la" u "3-6-6 ste dali kuna, sa njima bolj(estojeć)i smo, tralalalalalala-lalala-lala-la" Eto, već naslućujem hit a ideju još nisam ni razradila. :Hmmm: |