Nekad davno, u pred-neolitskom dobu kada sam imala 17 godina, palo mi je na pamet da su ljudi koji voze zapravo cool. Kada kažem cool ne mislim na "mogu sebe da transportuju od tačke A do tačke B" cool već na "moćno izgledaju za volanom" cool. Kako sam i ja htela da budem cool, zapravo, maštala sam da ću svojom vozačkom cooloćom impresionirati neke svoje neiživljene simpatije, odlučih da sebi pribavim taj neophodni preduslov za impresionirat' frajere i okolno društvo te da se upišem u auto-školu i steknem tu strastveno-željenu dozvolu za upravljat' motornim vozilima B kategorije.
Iako moj blaženopočivši otac koncept cool-a nije video istim očima, parice su izbrojane a ja sam se, dok si rekao "Permis de conduire" našla na autoškolskom poligonu.
Na tom su se svetom mestu odmah ukazali svi moji vozački kapaciteti. Umela sam diiivno da vozim cik-cak, i bez da je to bio zadatak. Tome je mogućno doprinela činjenica da su svi auti, inače parkirani na tom poligonu, u roku od par dana nestali, verovatno put nekog sretnijeg mesta za parkiranje daleko od moje vozačke pomahnitalosti. Posle desetak dana sam ustanovila razliku između "levo" i "desno". Čini se da sam par puta uspela da prebacim i iz druge u treću bez da ugasim auto. Jednom sam čak, mislim, krenula nakon što sam spustila ručnu.
U svakom slučaju, talenat je bio nesporan. Bila sam toliko dobra da je instruktor, nakon 57 dvočasa na poligonu, odlučio da me eksperimentalno baci u saobraćani promet koji mi, da se razumemo, nije išao loše. Auti su uglavnom trpeli nadoknadivu štetu. Saobraćajne znake sam uredno vraćala na mesto. Pokoji pešak je preživeo.
Ipak, da ne bude da sam vožnju baš rasturala, bilo je jasno da postoje neke situacije u kojima nećete videti domaćicu:
Ona vrti jagnje na Ravnoj gori uz sporadično podizanje tri prsta?
Dobro, to se podrazumeva.
Ona ulazi u bar a svi muškarci netremice padaju od njene lepote?
(iznervirano) DA, i TO!
Ona ulazi u kružni tok bez doživljavanja omanjeg nervnog sloma?
E, na to sam mislila! Kružni tokovi mi definitivno nisu išli. Raskrsnice još manje. Kada malo bolje porazmislim, loše su mi išle i prometne ulice. I ulice koje su išle uzbrdo. I jednosmerne ulice. I ulice u kojima ima samo jedna traka pa moraš da voziš pravo.
Zapravo, loše su mi išla sva ona mesta gde moram da kontrolišem volan, menjam brzine, nalazim balans između kvačila i gasa, vozim više od 40km/h, dajem žmigavce, mislim šta radim i izbegavam druga vozila i slična smetala. Sve ostalo je laganica bilo za 5!
Errrr.
Osim možda parkiranja.
Godine su prolazile i, nakon nekog vremena svakodnevno-provedenog u auto-školi, instruktor mi je prišao i rekao "Draga domaćice, ja sam odveć star za te stvari ali, ako kaniš polagati, učini to dok mi ova, još-nezačeta-beba, nije krenula u penziju!"
I ja, kud ću - šta ću, reko' "ajd".
Kao i svaka štreberka koja je usput maznula policijske testove, pismeni sam položila iz prve. Zapravo, raskrsnice sam mogućno prepisala. Na a,b,c,d pitanja sam odgovarala po naučno-metodološkom principu "Eci peci pec". Tamo gde stvarno nisam znala šta da zaokružim - zna se -"Prilagoditi vožnju uslovima puta i saobraćaja". How yes no, ma šta mi napriča! Znala sam da je moje polaganje izazvalo puno suza u MUP Palilula ali šta sad, život ide dalje. Možda ne za one koji su mi se našli na putu ali jebemliga, ne mož' sad i jare i pare. Pa zar nije tako?
Par meseci nakon što sam se otreznila od ovog neočekivanog pismenog uspeha, na red je došlo i iskazivanje sve božanstvenosti moje vozačke prakse.
Prvi put - poligon - polukružno manevrisanje. Cilj? Ne preći crtu. Rezultat? Završila sam na livadi u Mladenovcu. U rikverc.
Drugi put - vožnja po gradu - skretanje u levo. Cilj? Pokazati da pre skretanja gledaš u retrovizor i na vreme pališ žmigavac. Rezultat? Skrenula sam u desno. Tjah, šta sad, skrenula sam negde, malo li je?
Treći put - raskrsnica - skretanje u levo. Cilj? Dokazati da umeš da skrećeš u levo i da pre skretanja gledaš u retrovizor i na vreme pališ žmigavac. Rezultat? Skrenula u levo jesam al sam na pola puta otkrila da nisam dobro namestila retrovizor pa sam u sred raskrsnice stala da to malo popravim.
Četvrti put - vožnja po gradu - idenje pravo. Cilj? Položiti. Rezultat? Ma položila bi ja samo da nisam naletela na onog ležećeg policajca, ko ga stavi na sred ulice da se deca sapliću, mamicu mu njegovu poljubim!!
Peti put - vožnja po gradu. Cilj? Ne sećam se više. Rezultat? Auto mi se malčice, jedno 2 kilometara, rolao nizbrdo dok sam lamentirala nad podizanjem ručne no ipak - ja sam položila!
Da.
I to u Yugu, da poduhvat bude veći.
Par nedelja kasnije, držeći onu roze knjižicu koja je familiju koštala boga i oca, skupila sam hrabrost i uletela u vidokrug svom gorespomenutom ocu: "Deder, matori, odmah mi davaj ključeve od porodičnog Škodillaca!!"
*grrrrc* (beše to pita od bundeve koju je mnogo voleo a koja mu je u tom trenutku izašla kroz nozdrve) "ŠTAAAA?"
"DEDERMATORIODMAHMIDAVAJKLJUČEVEODŠKODILLACA! Savezna Republika Jugoslavija kaže da sad umem da vozim. Ključeve na sunce, PRONTO!"
"AaaaAAAaaaa nećeš si ga majci da voziš tek tako, ima prvo ja da te pratim, barem dok se ne uhodaš jedno godinu dve, Škodillac je to - nije šala!!!"
"Matori, read my lips, vožnja = cool, matori na prednjem sedištu = uncool. Kapish??"
"More daću ja tebi cool, almost cool i fresh, dok si pod mojim krovom i jedeš moj 'leba ima da bude kako ja kažem! Blablablablablablatrućtruć"
tralalalalalalalalalala - misliš da te slušam?
U svakom slučaju, bunila se ja, ne bunila, tako je to išlo. Ja sam se nešto kao pravila da vozim a on se kao nešto pravio da me nadgleda. Preživeo je to što sam nakon iskustva u Yugu zamalo iščupala menjač. Srce mu nije otkazalo ni kad sam prošla kroz crveno. Zalutali treći bubreg mu se pronašao kada sam krenula da pretičem pa onda na pola puta izgubila hrabrost i smestila onu paničnu facu "whatamIgonnadoooo-WHATAMIGONNADOOOOO????". Mislim da mu je čak bilo i pomalo simpatično što sam par puta ušla u jednosmerne ulice - u suprotnom smeru.
Zabavljalo ga je sve to, al od moje vozačke samostalnosti ni traga.
Od ovog pravila je odudarao jedino izuzetak voženja mame na groblje. Ta vožnja je izgledala otprilike ovako:
(u daljini naziremo semafor i na njemu crveno svetlo) Mama: crvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrvenocrveno!! STANIIIAAAHAHHHHHHHOOOOOOOOOSTANIBUUUAAAAAAAAAAAAAAA!!! *grc* *grc* *šmrk* *cmolj* *povlači ručnu* *kola se zanose u levo*
ili
(neko se nehajno vozi u susednoj traci) Mama: kočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikočikoči, AJOJ zgaziće nas KUUUUUKUUUMEEEENEEEAAAASTANIIIIIIOOOOOOSTANIBUAAAAAAAAAAAAAAA!!! *grc* *grc* *šmrk* *cmolj* *skače na mene* *kola se zanose u desno*
Vreme je polazilo i ja sam polako hvatala konce. Zapravo, jednom sam skoro izvozala rutu bez greške. Dobro, to što sam drugom autu slomila retrovizor pri parkiranju, to su samo sitnice! Bitno je da sam uspela da iskontrolišem volan i da sporadično ulećem sa nekim specijalnim efektima tipa, menjanjem brzine ili pak uključivanjem žmigavca. Na porodično-plemenskom zasedanju moja je vožnja pohvaljena te je uz pohvalu pao i dogovor:
Ko živ,
Ko mrtav,
Nek se zna! Na matursko samostalno vozim JA!
Te večeri, dok sam šeretski navlačila haljinu na svoje ginko-biloba telo i spremala se da položim "ispit zrelosti", opazih da kola ispred zgrade nema. ŠTAAAAAA? GDE SU KOLA?? AAAAAAAAAAAAAATATAAAAAAAAAA!!
Metodom eliminacije je utvrđeno da su kola kidnapovana od strane mog presvetlog brata. Kako je to bilo vreme pre mobilnih telefona, ostalo mi je samo da u suzama sedim i čekam da se zlikovac vrati. On se ubrzo vratio ali je moja psiha već bila van svakog voznog stanja pa nas je na maturski vozio tata, što na kraju i nije ispalo tako loše. Prvo, zato što su me cipele nemilice žuljale pa sam maturski uglavnom provela bosa a drugo, zato što sam se napila kao sotona pa se dalo ustanoviti da me moje pomahnitalo mahanje rukama na hitove such as "Kad sam bio mali, nisam im'o para, zato sam krao, za to sam im'o dara!" nije baš kvalifikovalo za poster-girl saobraćajne bezbednosti.
Sledeći pokušaj samostalne vožnje je trebao da usledi par nedelja nakon toga ali cvrc-Milojka. Ne samo da je moj brat automobil prethodno uspeo da dovede u stanje neprepoznatljivosti nego ga je i tata, vozeći ga od limara par meseci kasnije, rastavio na sastavne delove na prvom sledećem semaforu. I onda auto više nije bio u voznom stanju. I onda ni ja više nisam bila u voznom stanju.
I tako su prošle godine.
Nekoliko Eona kasnije, u moj je život ušetao domaćin. Mlad, lep, pametan - ume da vozi i ima auto. Dugo sam se nećkala da li da mu postavim čuveno pitanje o meni za volanom njegovog auta jer se takve stvari na početku veze obavezno tumače pogrešno. Trudila sam se da se prvo dobro upoznamo pa da mu tek onda razotkrijem svu nepostojanost moje vozačke ličnosti. Vreme je prolazilo a ja sam sve više maštala kako nas iz kupovine u Merkatoru vozim kući dok on balansira sa tridesetak kesa iz kojih ispadaju Vileda sunđeri sa kuhinju. Ljubav je narastala, ali je narastala i ova maštarija koja je uključivala mene, njega, volan, kese i lance velikih supermarketa. Taman kad sam se okuražila da mu svoje maštarije saspem u lice pogađate - domaćin se vratio u pešake a auto je prodat. Time se ujedno završila i saga o meni kao o potencijalnom vozačkom geniju. Tjah, a kao da je ikad i počela!