Pregled posta

Breaches of Peaches

Krstarim ovih dana blogovima i primećujem da je sa lepim vremenom (? pogledaj kroz prozor, domaćice!) došao i jedan novi trend pisanja o izgledu, dijetama, mršavosti, debelosti, privlačnosti i tome koliko smo virtuelno lepi a u realnosti ružni. Mene je, kao pravu trendsetterku, malo pogodilo to što nisam prva napisala nešto na tu temu ali, šta ćete, bolje ikad nego nikad.

Iz vaših smo postova naučili sledeće: blogeri vole lepe ljude. Blogeri nemaju ništa protiv ružnih ljudi ali ih neće jebat'. Blogeri će u čekaonici uvek sesti negde blizu lepe osobe dok će ružnu moguće samo konstatovati i to u onom trenutku kada donose životnovažnu odluku da ne sednu pored nje. Ako već mogu da biraju partnera to će biti neko ko je lep, pametan i duhovit. Jer takvi smo i mi sami. Pucamo od mršavosti, nakvarcanosti, lepih noktiju, talasaste kose, zanosnih očiju, humora i mozga. Da li?

Ja ne.

I u tome sam izgleda blogovski izuzetak.

Ako krenemo od kose, primetićemo da je moja kosa fantastična. Kovrdžava, gusta, kvalitetna. Bila, dok je nisu stavili na moju glavu.

A onda se sve drastično promenilo.

Jer ja svoju kosu nisam volela. Fenirala sam je. Farbala. U sve boje – od crne do plave. I to često u tom redosledu, bez onih dosadnih crvenkasto-braonkastih prelaza. Onda je ona krenula da me kažnjava. Pa više nikako nije htela da stane onako kako sam je nameštala. Pa sam je onda lepila do te mere da joj ni uragan nije mogao ništa. Pa sam se pravila da mi je to gnezdo zapravo cool. Pa sam digla ruke.

A ona ništa. Ni da mi zahvali.

Zapravo, zimi me još tu i tamo sluša. Imamo prećutni dogovor – ti liči na nešto a ja ću da dam sve od sebe da te do te faze dovedem što bezbolnije. Ali leti? Leti joj naprosto ne mogu ništa. Pustim je a ona ide na sve strane. Zapravo, sigurna sam da se neki pre neki dan digla toliko visoko da je uhvatila signal Radio Prištine. Nadam se, jer bi to objasnilo zašto sam ceo dan pevušila neku tugaljivu pesmicu.

Šalalalala - neznamočemuseradi.

Ako ostavimo pesmicu i preselimo se na drago mi lice, uočavamo: lepe oči, lep nos, lepa usta. Pomslićete: wow, bar nešto.

Ali avaj.

Nije to baš posloženo kako treba. Zapravo, posloženo bi možda i bilo da se na putu tom novom facijalnom poretku nisu isprečila dva obraza veličine grudnog implanta D85. Da, ja imam one obraze koje babe neodoljivo vole da pipkaju, posebno one koje me nisu videle otkako sam bila ovolicka. I da, takvi obrazi često sprečavaju moja dva lepa plava oka da dođu do izražaja. Zapravo, oči toliko retko uspevam da otvorim da jedva napipavam gde hodam. Ako vidite neku osobu koja ulazi u izloge i pada preko žardinjera, pomozite mi i povucite me.

Za obraz.

Kada krenemo još malo dole, dolazimo do vrata. Kog vrata? To se i ja pitam, od rođenja. Jedini vrat koji sam videla je bio vrat drugih ljudi. I suvi vrat, iz Gavrilovića. Jer ne, ja nisam jedna od onih gracioznih osoba sa vratom. Ne. Ja često izgledam kao da mi je Popaj u spanaćnom napadu nabio glavu na ramena. I takva sam ostala zauvek. Vrat imam samo onda kada se jaaako isprsim. I kad balansirajući na merdevinama pokušavam da zamenim sijalicu. Tada se mogućno vidi da se nešto isprečilo između glave i junačkijeh grudi.

Inače, ne.

Ako se spustimo na telo, prosto nećemo znati odakle da krenemo. Jer ja imam o čemu da pričam i od napred. Ali i od pozadi. Zamislite, pa ja sam trodimenzionalna!

Nekada sam bila mlada i lepa, mršava kao stabljika hrasta starog jedno sto godina. Jednom sam, čak mislim, ušla i u majicu veličine M. No, to mora da je bilo davno. Jer sada više nije tako.

Ako krenemo od napred, prvo što će nam zapasti za oko jesu grudi. Bujne. Mnogi će na to odmah poskočiti, jer sise su in. Ni ja se ne žalim. Ni domaćin. Dodatno takve sise imaju i svoju praktičnu stranu. Jer ne, ja ne moram da nosim torbe za plažu. Jok. Sve mi stane međ' dva gruda. Još ako telefon stavim na vibriranje, eto zabave. Em se ja proveselim, em se one malo učvrste, em svima dam uvid u to kako izgledaju pihtije na vetru. Stvarno, šta ćeš više.

Ako pogled skrenemo na leđa, videćemo da su ona u obliku kišobrana. Ne mislim razgranata. Mislim na dršku od kišobrana. Okrenutu naopačke.

Jer da, na savršeni vrat moraju da se nadovežu savršena leđa. Recimo, malo grbava. Recimo toliko grbava da na zabavama ljudi na njima, greškom, često ostave koji tanjir ili čašu. A ako pogled spustimo još malo dole, tamo na onaj pregib gde muški često vole da obese ruku, videćemo da pregiba nema. A-A. Ostatak leđa je, kao za inat, ravan k'o daska. Daska malo tapacirana salcetom ali ipak daska.

Po tome možete videti da sam celo detinjstvo provela vukući torbu prepunu 17 kilograma knjiga i svezaka od i do škole. Škola je bila blizu. Torba je imala mačije oči. Ali ipak, ni te me dve olakšavajuće okolnosti nisu sprečile da danas hodam okolo kao neki razbijač iz Zemuna.

Drugim rečima – majmun. Sa sve rukama koje se vuku po podu.

A o rukama da i ne govorim. Deo od lakta do šake će vas prevariti. On je jako mršav. Ja sam idealna za bit' Ivica ili Marica. Jer ja makoliko ždrala taj će mi deo uvek biti mršav. I nokti će uvek biti lepi. Kad ih ne pogrizem. Ili pak, pojedem.

No, kad pogled uperimo na nadlakticu nećemo je videti. Zato što je mršava? Ne. Zato što je ogromna pa će nam okupirati ceo vidokrug i nećemo spoznati šta je pozadina a šta ona. Jednom me je domaćin onako izokola pitao da se udam za njega a ja, namesto da to kažem rečima, samo sam mu u ogledalu pokazala kako bi izgledale naše "zagrljene" svadbene fotografije sa sve ručerdom u prvom planu. Odmah je odustao. Odmah je shvatio jebemliga, ovo ni photoshop ne može da sredi. Bolje da malo sačekamo da se to omišićavi. Recimo, vek-dva.

A, ako ikada proniknemo u ono šta se zapravo nalazi iza ručerde, shvatićemo. To je struk, odnosno, nepostojanje istog. Jer ne, ja nisam kruškasto građena. Ja nisam građena uopšte. Ja samo hodam okolo razmahujući se svojom neobuzdanom telesnom masom van svake kontrole. Ponekad oborim neku vazu, ponekad lampu, al nema veze. Kad mi bude zafalilo, udaću se. Bog zna da mi takvo što ne gine kao svadbeni poklon. Pa, jebemliga, neće valjda ljudi baš tad da se sete da mi poklone nešto ispod čega ne ide milje?

Ako pak pomislimo da je sve izgubljeno, videćemo da ono mesto gde leđa gube pristojno ime, zapravo i nije tako loše. Odnosno savršeno je. Bilo bi, da nema ostatka tela. Makoliko ja srala o svojoj zadnjici, imam dupe za 5. U visokoškolskom sistemu, za 10. Šteta što nikako nije u prvom planu. Jebi ga, vruće pantalonice mi ne idu. A ni sa tangama ne bi bilo bolje. U njima bi izgledala kao slon u trikou. Ako pomislite da nad time ridam – ne. Zapravo, boli me kurac. Ipak sam ja domaćica. Komfor pre svega. Nema tu kod mene cilemile, gaće u guzici, A-A. Navuci to sinko preko bubrega, pa da te vidi dragi bog!

Na savršenu guzicu se nastavljaju i savršene noge. Da, noge su mi stvarno dobre. Zapravo toliko su dobre da u štiklama čak ne delujem smešno. Sad povežite sledeće elemente – kosa, grba, daska, ručerda, stomačina, sise, noge, štikle pa recite da se ne smejete. E pa ne smejete se jer su mi noge u redu. Eto, bar nešto.

Na njih se nadovezuju i prelepa stopala. Toliko dobra, da ti dođe da plačeš što je ostatak tako nestandardizovan. Što sam srazmerna u pizdu materinu. Setite se one kruškaste građe i zamenite to za krompir. Da, ja sam krompir. Krompir na dve čačkalice možda, ali ipak krompir.

A tek oblačenje. Dok sam još radila tu sam se nešto i baktala sa outfitima. Kao pantalonice, kao cipelice, kao who cares. A danas? Danas izgledam kao da mi je sledeći stepen u modnoj evoluciji nošenje onih majica sa preslikačima. Znate ono, Nirvana, Metallica, Skid Row. Farmerke ne nosim samo kad ih perem. A i tad ih sušim fenom da ne bude da ima dana kad ne izlazim.

Kupovina odeće mi je posebna avantura. Najbolje volim kada me neka prodavačica ubeđuje da ću se uvući u neku dvodimenzionalnu odeću. Recimo "Da gospođice, ta majičica koju sad sa mukom skidate sa malog prsta, ta će vam baš lepo stajati". Ili "Ma ne brinite što vam je iz ovih preplitkih pantalona ispao stomak, to se sad tako nosi!".

Ej bre ženo, shvataš li ti da se ja oblačim u prodavnicama u kojima postoje brojevi?
Na trudničkom odeljenju?!

Ne, makoliko ja bila neisfrustrirana, shopping me uvek isfrustrira. Jako.

Čime dolazimo do toga da bi Srbiju neki napustili zbog Koštunice, neki zbog para, neki zbog Srbije kao takve ali ne i ja. Ja bih otišla samo zato što tamo negde sigurno ima Zare. I drugih prodavnica sa brojevima. Jer odbijam da me neko gleda kao genetski modifikovanog homo sapiensa.

Nisam.

Možda samo malo više volim Smoki, pa šta sad. Sue me.

I sada će neko da mi uleti – hej, ma biće bolje, idi na aerobic. A? Ko, jel ja? Ma daj :odmah rukom: nemoj da me zajebavaš.

Pa ja jedva da ikad potrčim za autobusom. Ruku podižem samo kad je u pitanju životnovažna promena kanala daljinskim upravljačem. Ponekad vozim sobni bicikl ali i to otpada ako na teveu nema zanimljivih serija. A sada ih nema jer učim. A kad učim, ne mogu da vozim. A kad ne vozim onda ne mogu da varim. A kad ne varim onda sam u gadnom kurcu! Eto kako ide moj lanac ishrane. Šta, to nema veze sa lancem ishrane? Ko će ga znati, časove biologije sam ionako prespavala. Fotosintezu znam, sve ostalo je u mraku!

I ne, nećete me videti ni na plastičnoj hirurgiji.
Ne zbog para.
Nego zato što ne želim da okolo hodam sa salcetom iz pacovske guzice ubrizganim u neki deo sebe.
I zato što stvarno ne razumem ljude koji svoje telo podvrgavaju onakvim mučenjima. Jednom sam ničim izazvano videla prenos jedne takve operacije na Diskaveriju. I odmah sam se ispovraćala, i to ne samo zato što sam u tom trenutku bila na brodu prepunom pijanih Finaca. Ne. Ispovraćala sam se zato što je to stvarno gadno. Stvarno gadno. Stvarno.

I zato neću. Neću da se stavljam u kalup. Ja sam domaćica i nisam savršena. Nisam mršava, nisam platinasta, nisam breathtaking. Ne zato što neću nego zato što mi se ne da. Lenja sam. Što bi se ja prilagođavala vama, prilagodite se vi meni. Žderite. Izležavajte se. Češkajte se po guzici. To prija.

Kosa, obrazi, vrat, grba, ručerda, sise, stomačina i čačkalice. Zvuči loše?

Moguće. Ali meni je ok.

Možda ću nekome biti odvratna. Možda neko od moje "silne ružnoće" neće stići da spozna moj fantastični personaliti. Možda neonmozart nikada neće sesti pored mene u čekaonici.

Možda.

Ali mene će moj domaćin voleti baš ovakvu. I bakice će uvek hteti da me štipkaju za obraze. I vi ćete uvek čitati moj blog. I kad se skinem u "Evin kostim" ja neću ugasiti svetlo. Jer biti nesavršen, buckast i neočešljan nije kraj sveta.

Ma šta neki od vas o tome mislili.

Nije.


Post je objavljen 10.06.2005. u 19:07 sati.