'Ko je obisija pivca?
Na jednoj svadbi u našim krajevima….
Dalmatinska Zagora –„ne shvaćena zemlja“.
Marija i Luca-Naše gore cvijeće….
Marija „rođena“ Zagrepčanka.
Luca –rođena „Zagoranka“
M: Joj Luca, kak' je meni strašno tu kod vas. Ovi derneci, budu me ubili. Toliko seljaka na jednom mjestu…to je fakat strašno.
L: Ajde Mare, kuš lipšeg događaja od naše svadbe.
M: Mogu si mislit. Ovo su vama jedini društveni događaji.
L: Jesi ti glupa. Šta ti misliš da kod nas nema ničega osim Stipine svadbe? Da je to nama jedini društveni život?
M: OK, ispričavam se Luce. Nego…… Isuse! Bože! Pa kaj ona djeca i na svadbi trče za kokama? Pa vi stvarno niste normalni!
L: Ne trče za kokama, nego za pivcom!
M: Isuse, pa kaj to nije isto! Koji ste vi zlostavljači životinja!
L:Ništa ti Mare ne znaš. Ka' da tvoja i moja mate nisu dvi sestre.
M: Dobro OK, ja niš' ne znam. Onda mi ti objasni zašto ta djeca hvataju te koke?
L:Opet ti…Ne vataju koke nego pivca. A kad uvate pivca, obisit će ga na barjak, zajno sa čarapama, košuljama…i svim onim šta na barjak ide.
M: Tek sad ništa ne razumijem……
Udaljimo se malo od Marije i Luce. Ostavimo nastavak njihova razgovora za neki drugi post.
Ali….Da li ste se i vi možda koji put zapitali zašto se u našim krajevima (Dalmatinska zagora) na barjak vješao pijevac?
Naravno, kod nas je sve manje svadbi, sve je manje pjevaca…pa i taj običaj polako izumire, ali kad jednog dana nečije unuče upita gledajući stare fotografije „Pa zašto je djede na zastavi obješen pjevac“, a kao odgovor ne bude dovoljno reći „takav je bio običaj“, onda će te odgovor pronaći u sljedećem tekstu:
„Pojam kokoš za barjak dolalazi od običaja da se u mladenkinoj kući, prije nego će svatovi krenuti i povesti mladenku u crkvu na vjenčanje, navrh stijega s hrvatskim barjakom veže pijevac i nekoliko ručnika, što postaje dar barjaktaru. Druge nedjelje nakon svadbe ili nekog drugog dana, svatovi se ponovno, u manjem broju, okupe i u mladenkinu selu zaredaju od kuće do kuće kupeći kokoši za barjak . Te se kokoši za barjak ne vežu, jer toga puta svatovi barjak i ne nose, nego nose gajbe i u njih spremaju kokoši koje postaju dar sela mladenki.
Kad su se s vremenom stroge odredbe, da se kokoš za barjak skuplja samo u mladenkinu selu, izgubile, kokoš se za barjak davala i mladoženji u njegovu selu, čime se smisao običaja nije iznevjerio nego obogatio. A smisao davanja kokoši na barjak, koja je mogla biti i ovca, i koza, i tele, nije bio, koliko god po izričaju tome sličio, u značenju onoga pijevca na stijegu, da se slavi, da se lumpa, nego je smisao kokoši za barjak, i kad je kokoš, i kad je tele, bio u tome da se mladom bračnom paru pomogne u zasnivanju vlastitog gospodarstva. Svoga kokošinjca, svoje štale sa steonom kravom, i svoje jare sa stadom ovaca i koza!“
Eto, tako nam piše o ovom običaju naš Prominjac Ivan Aralica u knjizi „Život nastanjen sjenama“, da se ne zaboravi…..
Oznake: Folklor u Promini, Ivan Aralica
|
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
