Sonet o prolaznosti
Kasna je ova jesen neobična
kad sunce srebrn sjaj na zemlju toči.
I premda hladne zvjezdane su noći
blagost je danja žarkom ljetu slična.
Al ipak staro lišće mora pasti,
užurbano se sa stabala truni,
preljeva žarkih pejsaži su puni,
u pravo vrijeme životom će cvasti.
I moja duša često bljeskom sine,
iako život neumitno teče.
Dok ćutim sreću gledam u visine!
Kad prolaznosti žalac srce peče,
ja molim tada da me tuga mine,
na mojoj stazi trag nek bude sreće!
