pola moga svijeta
pitam se ja...
Kako je prazan dan kad ne radim. Dan mi je prošao totalno beskorisno. Totalno neorganizovano. Samo mi se spava, razvlačim se po kući. Ništa pametno nisam uzela da uradim. Toliko sam beskorisna i bezvoljna za bilo šta. Nekako prazna. Nezadovoljna. Željna ljubavi. Željna lepih stvari. Željna pažnje. Želja zaista neke istinske radosti u svom životu. Da se probudim jedno jutro, a da ne pomislim, kako me čeka još jedan smoran dan. Nekako sam prestala da se radujem bilo čemu. Znam ja šta je u pitanju..samo uporno lažem samu sebe i skrivam to duboko negdje od sebe.
Volela bi naći neki prekidač u meni koji će me pokrenuti na neke nove akcije...pokrenuti sve ono lepo u meni. Da sijam. Da blistam kao što ja to znam.
Večeras se razmišljam da odem sa društvom do grada. Ali premišljam se. Znam u suštini da mi to neče puno pomoči. Prijače mi tih par sati..ali šta onda...kad dođem kuči i postanem samo još praznija. On je naravno u društvu. Naravno nevezano kako se ja osećam povodom bilo čega. Ali i bolje je da ne zna. Ni ne želim da zna kako se zaista osećam jer znam da će svakako prečuti samo moje misli, da će samo reći da sam dete i da ga smaram, pa se više nešto ni ne trudim pokazati kako se zaista osećam. Ako nešto samo impulsivno izađe iz mene i to je to, i onda pokušavam da ga ubedim da je sve ok. Nemam snage govoriti nekome kako se osećam kada znam da to ne pije vode.
Ušli smo u tako neku glupu fazu...da ne znam šta dalje...da li bi dalje...da li če mi teže biti ako ovako nastavimo ili ako prekinemo...ipak dve godine nije malo...svaka veza ulazi u krizu i izlazi iz nje...ali više ne znam Ponekad osećam da nema sluha...da reč kompromis ne postoji kod njega. Navikao je da živi na nož...stalno neke svađe...i onda tako i sa mnom komunicira često..misli da zna da razgovara...a ne zna...jer čim neko kaže bilo šta što kritikuje njega ili njegovo ponašanje razgovor je završen. I on to totalno ne konta. Ja sam toga svesna. Bukvalno mu čovek ništa ne sme reći što se kosi sa njegovim mišljenjem...jer onda ste odmah nezreli...dete...ili šta god drugo.
Ne znam..ovih dana pokušavam da vidim da li se mi stvarno borimo za istu stvar ili samo mislimo da smo jedno za drugo..i da se zavaravamo...možda je još tu samo zato što zna da sam ja dobra osoba..i znam da ga to drži pored mene...jer zna da mu neću nikad učiniti ništa što bi on drugom olako učinio.
E to mi je ono najčudnije. Tražiti nešto od nekog što i sam ne možeš da ispuniš. E pa ko je ovde dete pitam se ja često?!
kako dalje
Osećam se tako nešto čudno..ćutljiva sam ceo dan. Neki osećaj da znam kao da nešto nije u redu. A ne znam definisati šta. Problemi na poslu. Problemi u ljubavi. Problemi u kući...i nisu to neki veliki problemi...ali valjda gde god se okrenem nešto ne valja.
Na posao ne idem ove nedelje jer su me iznervirali na poslu, i uzela sam bolovanje. Toliko su bili nefer. I danas čujem da su naravno popizdeli što nisam došla. Nije mi svejedno što moram da petljam i lažem i to je ono valjda što me muči...oko ostalog se ne cimam jer nemam šta da izgubim. Već su toliko loši uslovi na poslu da ja više ni nemam snage tamo da idem. I mogu da zamislim kako će biti sledeće nedelje.
I tako se ja celo veče osećam čudno. Nemam snage ni njemu reći bilo šta da ne bi bilo pogrešno. Toliko nekih stvari mi je rekao, da ja više ne znam da li je pametnije da ćutim ili da pričam o tome šta me muči s obzirom da ga obe stvari nerviraju. I onda se ja pitam...šta sad...šta dalje...kako se postaviti...za sav period od kad smo zajedno ja prvi put dolazim u situaciju da ne znam kako da se postavim. Totalno izgubljena. Bez ideje šta dalje. Kako dalje. Jer znam...postaću hladna i ja više neću biti ja...ja ili volim ili prestanem da pokazujem emocije..ne znam stati na pola. I nekako osećam da ovo neće izaći na dobro....
izbor
Znate li one dane...kad ne znate šta će biti sutra. Mnogo teških razgovra...mnogo teških reči. Teških saznanja. Pitanja da li je neko spreman ići dalje sa vama.
Znate li za one noći kad sretnete staru ljubav. Osetite još uvek da vas neko želi. Da nešto iskri između vas i posle par godina. Nije se ništa desilo onda kad je trebalo.....kada je naša strast bila vidlijiva svakome. Nije se desilo jer je ta osoba imala nekog pored sebe...i još uvek ima nekoga. Tu istu osobu. A znate, da vas on pored svega i dalje ipak i dalje želi. I onda se zapitate, kako je potreban samo trenutak...da uništite nešto njegovo, i nešto svoje što trenutno gradite,...ako samo to uradite. Možda i ne. Možda bi se nešto desilo i svako bi nastavio svojim putem kao da ništa nije bilo. Ne znam. Prijao mi je osećaj što znam da me želi, razočarenje kod njega što možda nisam odgovorila na njegove signale koje je davao tokom noć...da možda želi nešto više te noći. Ali ja imam nekog..nesposobna sam uraditi nešto uraditi nekome iza leđa osim flerta...samo da se osetite možda poželjnim u momentu.
A onda,,,,dođem do nekog razgovora sa osobom s kojom sam. Kriza par dana..on govori da sam ja kriva za to kako se on oseča...ja pokušavam da skontam gde sam ja to tačno pogrešila. Saznala sam i da misli da ga forsiram na nešto...a bap sam ja bia ta koja nije maštala o nekom braku kao sledećem koraku...jer nekako ni veza nije normalna, i daleko mi razmišljati o tome. A eto večeras i sinoč sam saznala da sam izgleda za sve ja kriva. Vrti mi se po glavi da nečemo izdržati. DA izgleda ova veza nije to to što svako od nas očekuje. Ali to nije ono što ja osećam,...već ono što čujem od njeega...imam osećaj da se on tako oseća. Ponekad nas dvoje kao da pričamo različitim jezikom. Ponekad ne mogu da skapiram njegove misli...njegova očekivanja od veze...od života...ponekad poželim da ga upitam da li on stvarno misli da će naći on osobu kojoj če biti normalno celo njegovo razmišljanje. Da znam da hoče, pustila bih ga ovog momenta da nađe onda svoju sreću. Možda ja stvarno idealizujem ljubav i odnose između dvoje ljudi. Kaže...možda nismo jedno za drugo...jer sam rekla da kad bi sad bio sa nekim drugim, da ne bi više bila sa njim, jer jednostavno, ne bi ga više cenila, ne bi znala da se prepustim više, ne bi imala snage da ulažem u nas...Njemu je to nenormalno..jer seks je samo seks...i ako se već loše osećas pored nekoga ...trenunto..taj seks neće ništa promeniti...neće vratiti našu vezu pet koraka nazad, što ja tvrdiim...Pa da li sam ja luda_ Zar ja to stvarno ne razmem život? Ljubav? Jer ja jedina tako razmišljam? Zar ja jedina ne vidim da je seks samo seks,,,i da ne može da ugrozi vezu koja je u krizi? Kao to ništa ne menja...još mi odzvanjaju te reči...
Ne znam više šta da mislim u vezi nas.. Da li je vreme da ga pustim od sebe. Da ide da traži svoj put u kome će ga neko podržavati u potpunosti kako on razmišlja. Možda ja stvarno nisam prava osoba za njega. Možda...ne znam...možda ovo naše više ničemu ne vodi....
laž ili istina
Znate nekad onaj osećaj kad ne znate da li vam neko govori istinu ili laž. Kad vam proradi intuicija da nešto nije kako treba. Onaj mali crv sumnje se budi u vama. Pitate se zbog čega su možda te laži. Zar nije lepše reći istinu kakva god da je. Jednostavno nešto mi ne da mira. Ili sam ja tako postala nepoverljiva prema ljudima... Razočarala sam se u mnogo...i postajem jako skpetična....uopšte u odnosima sa ljudima. Jer nekad zaista ne shvatam čemu tolike laži. Kako neko može da živi sa tim. Nažalost prošle godine sam se jako opekla, i shvatila koliko neko može biti dvoličan. Nekada još ni dan danas ne mogu da razumem kako sam prešla preko toga. Preko svega. Ali valjda što nas ne uništi čini nas jačim, šta li....
Problemi na poslu...problemi neki gde god se okrenem...sve mi se više vrte neke negativne stvari u glavi...od toga šta će biti sa poslom...zdravlje roditelja...šta će biti sa vezom...šta sam ja uopšte ostvarila za ove dve godine...
Hiljadu nekih pitanja se vrzma.
Ponekad se osećam zarobljena u sopstvenoj koži...da činim stvari koje ne želim...
Uporno mi se čini da vodim rat sama sa sobom...sa svojim mislima, emocijama i razumom.
Kod mene je nastao veliki veliki raskorak između emocija i razuma...i to me tako jede.
Želudac me malo malo boli. Baš se pitam od čega....
Noćas sam sanjala tako ružan san. Isprepletane stvari..Ali ono najbitnije, što je ostavilo najači utisak je...da je neko pokušao da me siluje.. nije uspeo...pobegla sam...ali sam se probudila a srce mi je lupalo kao ludo..sva u strahu...Onda kad sam shvatila da je to san...pokušavala sam samu sebe da smirujem kako znam i umijem.
Često mi se jedno pitanje stalno provlači po glavi..DA LI SAM JA GLUPA?? Nekada mi se čini da radim stvari koje sam ja nekad osuđivala koji su drugi radili...ne znam...ponekad se pitam gde sam se ja to izgubila?! I kad?!
nešto za opuštanje
Uhvatio me period kad gutam knjige...i poneki film. Toliko dobrih stvari sam pročitala i pogledala. Od filmova koji su mi se učinili simpatični su "Seven pounds", "Knowing".... i tu su još neki da se pogledaju dok se skinu sa neta 
Što se tiče knjga...čitam ili neku laganijju literaturu trenutno ili neke životne priče. Ono što bi preporučila, su knjige od Marija Jovanović, koja piše prelepe ljubavne priče, ali ne neku limunadicu, već prave životne priče, u kojima svako od nas može da se pronađe. Priča o razočarenjima, neuzvraćenim ljubavima, nesuđenim ljubavima, strahovima...o svemu što nas prati tokom zaljubljivanja. Vredi pročitati. Za mene najači utisak je ostavila "Kao da se ništa nije dogodilo".
Knjige koje govore o teškim životnim pričama, o životu u Islamski zemljama, jedna pisana o dečaku a druga o ženama u Avganistanu, Iraku....su " Lovac na zmajeve" i "Hiljadu čudesnih sunaca". Knjiga uz koju se i zaplače jer se uživete u potresne ljudske sudbine.
Knjiga koja je takođe ostavila utisak na mene, a koja govori o braku, ljubavi, razvodu, kako prežveti teške situacije...kroz živote dve sestre, je "Cipele druge žene". I nijedna od ovih knjiga nije tralala knjiga sa nekim savetima kako i šta...već jednostavno, ..samo jedna životna priča..i onda shvatite da sve što vam se dešava, da je to sastavni deo mnogih nas...da su u suštini sve ljubavi i boli slične...samo su nijanse u pitanju.
A ako neko voli mistiku, toplo preporučujem knjigu "Osmica" koju bi mogla sto puta da čitam. I jesam i pošto sam je čitala u razmacima od po nekoliko godina, shvatite da je svaki put drugačije shvatite, tako kako sazrevate.
I eto, ne znam što sam sve ovo napisala, ali valjda sam imala baš želju da preporučim neke lepe stvari za opuštanje. Ono što mene čeka u narednom periodu je početak čitanja Kupoholičarke, u svim izdanjima, na preporuku naravno iako sam dugo izbegavala jer mi naslov nije puno obećavao...ali utisci su pozitivni..pa što da ne
A na kraju i deo iz nekih navedenih naslova...
"... volela ga je. Trebalo bi da je to dovoljno. Ali, nije.
On nije želeo samo nju. Imao je i druge slobodne veze.
Šta je to što muškarci žele? Više, uvek više. Zašto ne mogu da se skrase i vole samo jednu ženu? Zašto to nije dovoljno? Kako je svet dozvolio da do ovoga dođe? Uvek je postajalo mnogo izbora, mnogo raznovrsnosti.
Previše izbora, previše raznovrsnosti" ... cipele druge žene
"Bradom se naslanja na moju glavu, sad smo dvoglava azdaja, kaze, jedno telo, a dve glave: ne, kazem, sad smo savrseno bice; znas onaj mit o tome kako su muskarac i zena, kazem, nekada davno bili jedno telo, pa su, nastavlja sad on, tako sjedinjeni bili nepobedivo, mocno bice, pa su ih, upadam ja, ljubomorni bogovi, uplaseni snagom i savrsenstvom rasekli na dva dela: pa se, kaze on, od tad polovine traze po svetu, a samo jedna jedina polovina predstavlja savrseni par za drugu, dovrsavam ja, i zato je gotovo nemoguce pronaci bas nju na celom svetu; mozda je gotovo nemoguce pronaci bas nju na celom svetu; mozda je na drugom kraju planete, ili je zivela u nekom veku pre tebe.." ...Spletkarenje sa sopstvenom dušom
"Po zakonima ljubavi, starim kao svet, on cak nece biti kriv zbog toga. Nikada nece moci da mu prebaci da je to od nje zahtevao ili iznudio. On ce dobijati, po njenoj volji i izboru.
Ona ce biti zatocenik, on slobodan.
Samo zato sto je mogao da se drzi po strani.
Samo zato sto nije pokazivao da mu je stalo.
Samo zato sto je umeo da drzi zatvorene svoje karte.
U igri staroj koliko covek i zena..." ...Kao da se ništa nije dogodilo
hormoni ili nešto drugo
Vrlo su zanimljivi oni dani kad ne znate kako se osećate...u jedan mah sam srećna...pa padnem u razmišljanje..i stalno u krug. Možda su svemu tome krive antibebipilule J
pucaju me hormoni kaaaao ludi živelo žensko
Ponekad vožnja rolerima može pomoći da udahnem svežeg vazduha i pozitvne energije..zatim neka reč koja mi daje nadu za nešto..s druge strane ima neko ko zna i da uprska to nešto lepo...ali....nedam se ja tako lako 
Pokušaću ovaj vikend provesti što lepše..možda zbrišem i na koncert Nine Badrić...mmmmm...to bi bilo stvarno lepo.
Sa nadom za lepe misli i raspoloženje...idem u nove pobede 
ŽIVOT JE LEP
Po ko zna koji put na televiziji se prikazuje film "Život je lep"...toliko je tužan da nemam snage da ga gledam po pedeseti put i da plačem isto toliko puta. Bolje je ostati po mogućstvu još jednu noć normalan.
U glavi su mi razne misli...sve više mi se vrti po glavi neka odluka...da li je dobra ili ne ne znam...ali ni ćutanje nije rešenje. Kad nemaš pozitivan feed back sa druge strane ne znam šta mi drugo preostaje.
Znate onaj osećaj kad vas neko pita za mišljenje...a znate da ga neće ni uzeti u obzir, ni sagledati situaciju iz vaše perspektive,već će opet uraditi nešto po svom nahođenju, sebično do kraja.....muka mi je tog osećaja. Mrzim pričanje u prazno. Kad znate da će neko uraditi gest samo da bi mu savest bila čista a opet će uraditi nešto samo da njoj prija.
Danima ćutim. Kada progovorim...sve je pogrešno. Treće je....kraj.
Možda i treba da se sklonim od svega.
Možda je vreme sagledati sve realno.
jedan duuuugačak post
Puno vremena je proslo a ja nisam pisala..i sad ne znam odakle bi krenula
Kao prva vest je da sam pre par nedelja probušila pupak 
mnogi prokomentarisali da me sad uhvatio pubertet, ali bas me briga meni se sviđa...hihii...malo mi bila u početku frka zbog održavanja i svega, bojala sam se kako će sve to ispasti, ali da ne ureknem za sada je ok
Porodila mi se drugarica, drugi put i išla sam da vidim bebaća koji je kao mala kiflica. To su neke lepe stvari koje su obeležile ovaj period.
Za posao...pa čekam da se razreši moje pitanje...gde i šta dalje...što bi trebalo da se reši ove nedelje...ili ću plakati ili piti od sreće
ova nedelja bi posle silnih nedelja cimanja trebala da bude presudna...ovako ili onako. Ako od svega i nešto bude...tek kreću moje muke...jer se treba seliti...organizovati put do posla itd itd...ali sve je to zarad višeg cilja
Neki dan sam bila sa dragim kod njegovog društva. Tamo je bilo jedno 10 ljudi i 10 različitih karaktera...mislim da mi se u životu nije desilo da prisustvujem takvom sklopu ljudi...od glupačice sa silikonima do uduvanih likova...vrlo zanimljiva struktura bilo je zanimljivo slušati sve te priče, sva ta peckanja... sad nemam ni volje ni želje sve prepričavati ali znam da sam se u jednom momentu pitala da li ja tu pripadam...u jednom momentu sam se osećala kao da želim iskočiti iz svoje kože. Da ne želim biti tu. U drugom momentu bi se opustila i smejala sa svima njima. Možda je bio problem i u meni...bila sam skroz neraspoložena za vikend i ćutljiva...nisam uopšte bila u svom elementu, jer ja nisam jedna od osoba koja je stidljiva i ćutljiva u društvu. Tada...jednostavno...neka blokada u meni...izgubila se želja da se pokažem u svom svetlu...valjda su me iznervirale neke sitne provokacije za koje nisam bila raspoložena taj dan. Nisam neko ko ne prihvata zeze na svoj račun ali ima dana kada sam preosetljiva i kada mi uopšte ne prija...a to su ovi dani ko mi je kriv kad sam žena 
Uglavnom...neka ravnodušnost me spopala...emocije blokirale..želje ni za čim, iako sam znala da ću popiti kritiku da sam hladna i nezainteresovana ali dobro...dođe i meni nekad žuta minuta...da ne želim da mi priđe iako znam da ga neću videti narednih sedam dana...jednostavno bez želje za bliskošću. Mrzim pretvaranja.... pa se nisam ni trudila da nešto na silu pokušavam...jednostavno je u meni to prelomilo. A s druge strane, dobila sam pažnju i ljubav...ali i neko ponašanje koje mi se ne sviđa. Ne piše mi se o tome...to mi je preopteretilo misli čitav vikend, odvuklo me od bliskosti, pa mi se sad ni ne trabunja o tome. Još uvek razmišljam da li sam sama kriva za to, ili neko jednostavno takav da to ni ne primećuje, možda su nekome neke stvarni normalne što meni nisu i obrnuto...vreme će tu pokazati sve...da li će me to odgurnuti od svega ili ne. Ne želim više ni da kritikujem, ni da prebacujem, ne vredi, samo se pretvori sve u raspravu, pustila sam da sve ide svojim tokom, da viidm kuda će me to odvući. Skrenem pažnju, ali i to ne naiđe na odobravanje, jezik mi uvek brži od pameti, ne znam prećutati...
Pokušavam sad samo plivati...ne vredi ni stalno nekome nešto govoriti ako on to sam ne oseti...a ja ne želim stalno nekom da govorim kako da se ponaša da me ne bi povredio, ili da me neko ne bi smatrao glupačicom koja ništa ne konta...samo mnogi ne znaju..da ja ćutim i trpim u sebi...i kad puknem...tad će stvarno biti kraj...tada će ubiti sve u meni...pored sve ljubavi. Znam sebe. Kad volim volim, dala bi sve...ali ako me do kraja zgaziš a da to i ne primećuješ....verovatno će zgaziti i moju ljubav.
Shvatila sam da su muškarci slaba bića....toliko želje za nekim dokazivanjem...nisu svesni da u sekundi mogu izgubiti nešto što su godinama gradili...zar para silikona i dobrog dupeta. Ne znam...možda je Bog odlučio da oni budu takvi...mala je granica između onoga da ostanu na koloseku i da skrenu sa njega...par piva i provokacija društva može ih gurnuti sa puta. Uvidela sam to za vikend. Koliko su slabi. Koliko je u stvari sve to realan život. Koliko je to u stvari istina, da verovatno ne postoji ni jedan brak, gde će jedno od njih učiniti prevaru. Samo sam posmatrala i pitala se....valjda je i to uticalo na moju hladnoću u odnosu...da nisi siguran za koji moj daješ nekom srce kad će ti ga neko kad tad sjebati...ali bukvalno. Ulažeš nešto, a sve može da odleti za sekundu...da se rasprši u hiljadu komadića. Već sam imala takvo iskustvo, znam kakav je osećaj, a pomislim da je još gore kad sebe ulažeg godinama i dobiješ to isto.
Uglavnom puno razmišljanja ovih dana. U jednom trenutku se osetim da nikom ne bi dala ovo moje...da sam zaljubljena...da volim beskrajno...a onda samo padnem i pitam se da li ulažem u pravu stvar....da li grešim...jesam li ja spremna prihvatiti stvari takve kakve jesu...da li ću biti srećna sa njima...ne želim provesti život sa nekim u suzama...
Onda pomislim u stvari....kad neko želi koliko neko može biti dobar...poklanjati vam pažnju...želeti vas...osećati da ste voljeni...da mu je stalo do vas....da ne ureknem...tako je poslednjih meseci...stvarno ne mogu reći da se ne osećam voljeno...a opet u nekom momentu se pojavi ona crta sebičnosti koja me nervira i čini me nesigurnom da li ulažem u pravu stvar. Toliko dilema u glavi....ali znam da će to samo vreme pokazati i naša želja za nama ...ako oboje želimo isto smatram da se sve može iskristalisati i da moćžemo prihvatiti čisto naše mane i vrline.
Mrzim samo kad me poljuljaju ovakve stvari kao za vikend....kad vidim koliko muškarci mogu biti slabi...a nisu ni svesni toga...što je najgore.
