pola moga svijeta
važno je samo biti zdrav...
Danas idući na trening u prolazu sretnem jednu ženu koja gura dečija kolica. Telefonirala je mobilnim i pokušavala da se vrati na stazu jer se bila pomerila od ogromnog psa koji je prolazio. I valjda sam zato i pogledala u njih...i kao i svaki put zablejim se u kolica da vidim bebu. Prolazim mimo njih i pogled mi stane na neobičnoj sceni. U sekundi se preispitujem da li žena vozi dete ili lutku?! Gledam bebinu desnu ruku...ruka u nekom grču...nepomična...prstići kao da su savijeni..kao na onim ćelavim lutkama što su ih pravili. Zagledam se još više jer vidim da je dete pravo ali ne mogu da povežem ruku sa ostalim delom bebe. I onda shvatim...bebi se nisu razvili prstići...ona spava...druga rukica normalna a ta ruka kao da nije njena. U nekom neobičnom položaju...skamenjena...kao da je plastična...dok se skroz ne približih i videh da ima deformitet. Setim se još jednom slučaja od pre par meseci koji se desio jednoj poznanici. Ista stvar. Ali sad sam prvi put videla to. Rastužila sam se. Beba...devojčica...pomisliš kako bude rasla kako će to znati da prihvati.
Od juče sam inače nešto bezvoljna. Bila sam kod ginekologa...čekam Papa test redovni, valjda će biti sve ok... ima nekih malih problema, a ja sam što se tiče bolesti mali paničar. Najgore od svega mi je kad se čovek kao čuva i pazi na sve i na kraju shvati da opet možda nešto nije u redu. Naravno tu je i druga osoba...vrti mi se po glavi, da li druga osoba uvek razmišlja o vašem zdravlju kad treba...ne onda kad ja alarmiram. I onda se rastužim od te pomisli...Volela bi imati decu pa sam po ovom pitanju osetljiva, jer paničim i na mali problem. Ne želim da mi neko uskrati to...bojim se bolesti...
A toliko puta sam se nervirala...slabio mi imunitet...zbog čega? Ni ne shvatamo da je zdravlje najbitnije a sve ostalo dođe i prođe...
Još danas kad sam videla to dete sa deformitetom, em saznam da mi drugarica koja je ušla u devet mesec ponovo ostala u bolnici na infuziji...pomislim samo kako nas u životu mogu strefiti neke stvari koje ni ne očekujemo. Za koje smo nemoćni.
kad dođe rođendan
Kako je loš osećaj kad vam ide rođendan a uopšte mu se posebno ne radujete. Jednostavno ne vidite ništa čemu bi se obradovali...neki kažu poklonima...više ni tome se ne radujem. Sve je prazno..iz raznoraznih razloga...
Danas lep dan....a osećam koliko sam iznutra nezadovoljna. Osećaj kad je sve oko vas toliko prelepo, toliko pozitivne energije iz prirode, a ja....ne mogu se izborim sa sobom...jer ništa nije kako bi trebalo da bude...zahvalim Bogu samo da sam zdrava...jer to tek kad izgubimo znamo da cenimo.
Ova dva tri dana me proganja neka tuga...valjda osećaj da sam još jednu godinu starija...a ja na istom odstojanju kao i pre par godina....ni kučeta ni mačeta...ništa svoje....a kad vidim društvo oko nas shvatiš da si danas nemoćan, koliko god se trudio da nešto uradiš, kad je ceo sistem u krizi...i nekako ti ne daje podstreka da će nešto biti bolje...kažu da će biti i gore...
Nadam se da je ova faza prolazna...pokušavam ostati svoja...ne dati da pokleknem pod pritiskom svih briga što su se okomile...ostati jaka i svoja...jer samo nam to na kraju od svega ostaje...a i to je ono najvažnije...ostati zdravog tela i duha.
