pola moga svijeta
isto...
Osecam se isto..prazno i usamljeno...opet sam pala emotivno...
A bila sam na tako dobrom putu...da se bar malo osecam srecno...
25.08.2008. u 09:49 |
2 Komentara |
Print |
# |
^
vikend kome nikad kraja
Tezak dan...tezak vikend...Opet su me uhvatile neke emocije. Culi smo se...nisam naucila sa nekim da se mrzim...Ali izgleda da me uzdrma kad se cujem sa njim. Jednostavno bol samo izadje na povrsinu.
Shvata sta gubi, pita da li sam odustala od nas?!! Ne razumem kako moze ovo da me pita. On kao da glasno ne moze da prizna da smo pukli...da smo davno izgubili NAS...
Rekla sam da zelimo biti makar prijatelji...pricali i u jednom momentu kad sam pocela spominjati da mi koleginice nabacuju nekog lika...ucutao je..rekao je kako ne moze biti prijatelj sa mnom...ne moze da podnese da sam necija. Pitala sam ga" Ti ne mozes nesto da slusas samo a ja treba da gledam i jos da razumem??"
Rekao je da sve zna ali da ne zna to da objasni. Mislim da shvata sta gubi ali isto tako da ne cini nista da to popravi niti to zeli na neki nacin dok ne zivimo u istom gradu. Daljina...daljina je problem svega. Rekla sam mu da su to samo izgovori. I verujem u to,. Verovatno on time pravda sam sebe, sam sebe laze...nemam pojma. On kao da je zacaran. Shvata sta pogresno radi ali to i dalje radi, Kao da ne moze da prestane.
Iskreno...mislim da zasluzujem da me neko voli. Znam kakva sam, kako se postavljam prema voljenom bicu...da dajem sve svoje...celu sebe i da ne zasluzujem samo necije parce...Kaze da me voli. I vise nego jednu bivsu devojku za koju znam da je jako voleo...Ali nekako te reci mi vise nemaju znacenje. Nemaju...jer jedno radi a drugo govori i oseca. ZNam da je to tako...da on mene voli...ali on jednostavno zivot shvata drugacije. I ne mogu tu da ga krivim, Svako ima svoje shvatanje zivota...ali ja ne mogu da zivim taj zivot...ne zelim...ne zelim da ljubav srozam na te grane. Ja znam...ubedjena sam da bi sve bilo drugacije da imamo priliku ziveti u istom gradu...jer dobri smo kad smo zajedno...znamo da se pratimo...sto je najbitnije...ali....uvek postoji to ali u zivotu.
Veras sam nesto na sekund pomislila na njega...sta radi...prosao mi je kroz glavu...trenutak kasnije stize poruka od njega...pusta mi jednu pesmu.
I sta to vredi kad i dalje ostaje sve isto....vise ne uzimam k srcu sve sto govori...ne zelim...samo me povredi...a ni ne shvata to...povredi me recima kojima mi kaze da me voli...Ne zelim to da mi govori. Pre bi htela da mi kaze da me mrzi i da je zato sve gotovo medju nama. I sta ja imam od njegove ljubavi? STa???
Jasno je i njemu da on ne zna sta hoce...tj zna...zeli nekog stalno kraj sebe...svaki dan...ja to trenutno ne mogu da mu pruzim...i zato ga pustam..jer sve ostalo je samoubistvo...za oboje...
Samo sto niko od nas dvoje nece naglas da kaze da je gotovo sve izmedju nas...oboje se plasimo to izgovoriti...to sam shvatila juce kad sam pricala sa njim...niko ne zeli da prizna da nema dalje i da se vratiti ne mozemo...Ja prva, kad treba to izgovoriti, reci samo stanu negde u grlu...ne izlaze...
Cudan je to osecaj...kad oboje znate nesto a ne priznajete sebi..valjda oboje znamo sta smo imali i sta gubimo...
Ali cim smo dozvoliil da to izgubimo...znaci da to nije ipak to...
poklon...
Poslala sam mu poklon...narukvicu od kaucka sa srebrom...mali privezak za kljuceve i mob i cd sa jednom pesmom koja me podseca na njega.
Nije mi zao....Neko bi verovatno prokomentarisao da sam luda...ali eto ja sam to zelela i super se osecam. Jer ja sam sa tim covekom delila godinu dana postelju i ne mogu se poneti kao djubre...koliko god pokusavala to nekad biti..mislim da moras biti rodjen takav.
Nekako se dobro drzim...neocekivano dobro...valjda sam istrosila sve suze ranije...verovatno kad dodje prva situacija gde bi volela da je sa mnom cu mozda osetiti da ga stvarno nema pa ce udariti emocije....za sada dani nekako i idu...
Valjda se bodrim da ce doci neka promena oko posla pa me to nekako tera napred..jer znam da ce sa tim doci i mnoge druge promene...Optimista always
Eto...ako bude reakcije na paket....samo da mi ne vrati posiljku..jer cu onda 
Uglavnom trenutno osecam da mi je sve svejedno, da sto se mene tice mozemo biti i prijatelji jer u meni kao da su ugasile sve emocije...ama bas sve....Sad mislim da kada bi on i hteo da budemo zajedno(ono ajd da zamislim)...ja ne bi htela. Nekako vise ne osecam onu ljubav prema njemu. Jednostavno kao da je neko nesto presekao u meni. Presekao da ga ja ne gledam vise istim ocima...zaljubljenim.
I zato se pitam...da li je to stvarno bila ljubav? Da li je stvarno moguce da tako brzo mozete da prekinete neke emocije prema nekome? Ne znam...znacu to vremenom...kad dodju nove ljubavi...
pismo njemu...
" Noc je...nedostajes...
Ovo je noc kad sve podseca na tebe...svaka pesma...svaka stvar..svaka misao koja se iskrade ka tebi. Zao mi je sto ti na ovaj nacin cestitam rodjendan. Nisam to tako zamisljala. Prodje mi samo misao...kako sam prosle godine zelela biti uz tebe, kad si rekao da si ga sam proslavio..Nisam to uspela ni ovaj put...
Zao mi je sto smo sve izgubili. Mozda je tako i trebalo. Mozda ja samo nisam htela da vidim da ce se ovo dogoditi...da si ti zeleo zivot..da uzivas u njemu. A u ovom trenutku to nisam mogla da ti pruzim.
Sve se previse oduzilo. Mozda smo izgubili nadu da ce jednom sve doci na svoje mesto...
Mozda je bolje sto se ne cujemo. Mozda ce jedino tako bol nestati. Ne zelim da komplikujem zivot nekome ko je sad pored tebe. Mozda ces biti sretniji sa svim...
Pamticu sve lepo sto smo imali...
Hvala ti na svakom lepom trenutku koji si ucinio za mene..na svakom predjenom kilometru..svakoj reci...zagrljaju...poljubcu..sto si ucinio da volim i da sam voljena.
Sa tobom sam mnoge stvari prvi put iskusila. i uvek ces biti u mom srcu kao nesto posebno.
Zelim ti sve najlepse za rodjendan, da budes voljen, zdrav pre svega i da ti dani budu ispunjeni sa pregrst lepih momenata.
Poslala sam ti sitnicu..zelela sam to...ipak si ti neko ko je bio zadnjih godinu dana pored mene.
Znas da sam te uvek volela...ne moze to tek tako nestati..ali jednostavno smo dozvolili da sve izgubimo.
P.S, Gledam mesec ovih veceri...podseca me uvek na tebe....
Voli te....."
mesec...
Gledam mesec kroz prozor..pun je...mesecina je bas jaka. I sinoc je bila. Znate onaj predivan pogled na vedro nebo a mesecina toliko jaka da mislite da je tek predvecerje a ne duboka noc. Mesec me podseca na njega. Hiljadu puta se desilo da mi je preko mms slao mesec..ili bi mi poslao porukicu kako gleda u mesec. I ja sam uz njega nekako zavolela to..
Mnoge stvari me podsete na njega. Prazna sam. Vise ni suza nema. Valjda u dubini duse ocekujem neko cudo. Da je sve ruzan san, da ce doci i reci da me voli i da ce shvatiti sta smo izgubili. Ali naravno to je samo bajka...koja se odvija u mojoj glavi.
Slusam muziku...gledam tv...spavam..ne bi li dan sto prije prosao. Ne da mi se ni vidjeti sa bilo kim. Nekako me mrzi da komuniciram. Dani su mi tako dugacki, toliko neiskorisceni, ne izlazim iz kuce...sta god krenem smislim da cu raditi brzo se predomislim. Hocu da nadjem neki izlaz u necemu da sto manje razmisljam..ali ne ide. Ne mozes pobeci od svojih misli tek tako.
A mesec sija li sija...prelep je...vec par dana mesecina je predivna. Neki dan sam mu i rekla to, i rekla da ne vredi ni taj lep trenutak...kad ga nemam s kim doziveti. Jednostavno se osecate da bi ste sa nekim podelili taj trenutak...i onda ono sto je lepo vise nije tako lepo....Jer ni sreca nije sreca ako je nemate s kim podeliti.
Tisina..telefon ne zvoni...danima...
zivot...patnja ili?
Baka je umrla. Dobila sam vest u petak ujutru, spakovala stvari i subotu rano krenula put Bosne. Nije mi se islo. Ocekivala sam poziv. Znala sam da ce se vikend zavrsiti na taj nacin. Sreca u nesreci je da se nije patila.
O celom dogadjaju ostalom mi se ne prica...sta tu reci...gomila rodbine, gomila obicaja...teskih trenutaka, bilo je malo i smeha (kazu da valja)...sve u svemu na kraju je sve nekako proslo.
Na sve to On, kad sam mu javila sta se desilo, je samo poslao poruku..."Ok...ljubac". Ne mogu opisati kako sam se osecala tada. U trenutku sam i plakala, i mrzela ga, i govorila sebi da mi tako i treba, da sam to zasluzila kad ne znam da prepoznam prave stvari...Bas mi je bilo tesko. Osecala sam se bas bedno bedno. Poslala sam mu neku poruku u besu, da sam strasno razocarana. Od tad se nismo culi. Tesko mi je. Nisam imala vremena da razmisljam o nama, kako se sve izdesavalo, em danas na poslu, ali zato znam sad kad dodjem kuci da ce biti tesko. Rodjendan mu je za par dana. Jos sam tuznija kad to pomislim. A za par dana smo mogli da slavimo i godisnjicu.
Odlucila sam mu poslati poklon. Ipak je on neko ko je bio pored mene dugo i ne mogu da se ponesem kao djubre. Bice to neka sitnica, ali znam da cu tako biti mirnija....
Ne znam ni sta da kazem roditeljima, kad da kazem?!
Sama sam jos par dana, sto ce mi prijati da se oporavim od svega i da skontam neke stvari...da prihvatim neke stvari.
Jako me je razocarao...kao osoba pre svega...ponekad se pitam da li je moguce da ja nisam videla da je on takav ili je jednostavno postao sad takav..usled svih problema. Jer u dubini duse znam da je dobar...samo je potrebno to probuditi u njemu...ne znam da objasnim ovo.
Znam da me nece nazvati..da li zato sto se inati,,ili zato sto ne zeli da me vise povredjuje..jer cesto je bio svestan da to cini i gomilu pita me je pitao" Da li bi ti bilo lakse bez mene?" Kako nekome odgovoriti na to pitanje. Pa to ne znamo dok ne ostanemo bez te osobe. A da je sve tako lose ne bi ostajala i dalje u vezi...uvek ima nesto za sta se covek drzi lepo...
Ne znam gde sve lepo nestane nekad...kako dozvolimo da smo jednog trenutka zaljubljeni a vec drugog da spavamo sa nekim drugim. Ne znam...verovatno ja ne razumem celu filozofiju zivota...verovatno sam ja jos onaj mali procenat ljudi sto veruje u pravu ljubav sa jednom osobom do kraja zivota. Da li cu je i ostvariti???!
Danas se cujem sa rodicom iz Splita, da joj cestitam rodjendan. Kaze...ima tumor..ceka nalaze da vidi sta je tacno u pitanju.
Zovnem prijateljicu iz SA da vidim kako je ...i ona boluje od neke plucne bolesti, na terapiji je, sad je uganula nogu a mali joj se razboleo.
I onda se jednostavno zapitam...Oko cega se mi to kao nerviramo? Shvatimo kad smo bolesni da se ne treba nervirati oko svega, da treba uzivati u lepim trenucima, jer ne znamo kad nam je...kraj.
Ali covek to cesto zaboravi...na zalost.
I zasto rodbinu uvek vidimo na sahranama? Zasto onda svi imaju vremena da dodju? Zasto onda nikome nije daleko?
Zalosno je kako se ljudi udalje jedni od drugih...jer svako smatra da ne mozes doci praznih ruku, pa onda ni ne dolazi ako ne moze nesto da priusti onima kojima ide u goste, a opet druga strana zeli da taj neko samo dodje...i finansije cesto na zalost nas udalje.
Toliko toga mi se vrzma u glavi. Umorna sam, neispavana i gladna. Cekam kraj radnog vremena da idem kuci i odmorim. Da malo napunim baterije. Sve me je ovo iscrpilo. Nije moglo da se skupi vise losih momenata nego sad. Ali nadam se da ce doci i neki lepsi period. Osecam se kao da nigde nisam dospela.
I umalo da zaboravim...sanjala sam u Bosni cudan san...da sam raskinula sa sadasnjim momkom, ali se tu pojavljuje moja velika neostvarena ljubav...i shvatam da je zainteresovan za mene. Tu mi pomaze momak moje drugarice kome se on poverio. Ali to prvo vece gde smo kao nas cetvoro setali ja sam bila hladna i nezainteresovana, bila sam tuzna zbog raskida. I onda mi momak od drugarice javlja kako ga je moja neostvarena ljubav zvala i komentarisala kako sam ja nezaineteresovana , i da bi on zeleo da pokusa sa mnom. :) I onda sam ja shvatila da to mozda i nije lose, bar ce mi skrenuti misli sa raskida, i da je mozda bolje da idem dalje...
U stvarnom zivotu, njih dvojica se nikako ne znaju, ja sam u neostvarenu ljubav bila zaljubljena dugo, i bile su neke emocije izmedju nas ali nikad nismo bili zajedno jer je on u dugogodisnjoj vezi, a ja nisam jedna od osoba koje rasturaju tudje veze ili zele biti druga (to sam bar mislila
), ali eto ispalo drugacije, ipak sam dozvolila da ne budem jedina;a isto tako neostvarenu ljubav dugo nisam videla niti smo u kontaktu.
Ne znam odakle ovaj san...znam da sam se probudila srecna, i kad sam shvatila da je sve bio san da sam bila po malo tuzna. Jer znala sam....da tako nije i na javi/
Videcemo kako ce proci ovaj naredni period,..mislim da cemo sad i zvanicno svima reci da smo prekinuli. Jer do sad niko nije znao da imamo nekih problema...par mojih prijatelja i njegov brat..ali samo delimicnu istinu...da imamo malu krizu...ali niko ne zna pravi razlog.
Za vikend mi brat ide za Bosnu, probacu da mu se uvalim u stan...pod izgovorom da idem neki konkurs za posao da gledam...brat mi zivi u Njegovom gradu...na 200m od njega. Ali zelim samo biti sama...To je jedini razlog sto idem. Mislim da mu se necu ni javljati, jedino ako sam ne sazna.
Sve ovo jos nije sigurno, jer je tati rodjendan za vikend...pa cu morati da odlucim da li da ostanem ovde sa njim ili da idem. Ima vremena do tada.
zacarani krug
Prvi put se osecam da zelim da odem od njega...zauvek...
Da li cu prelomiti? Treba danas da se vidimo. Svejedno mi je hocemo li se videti. Trenutno su sve emocije umrle u meni. Ne osecam nista....Ni bes, ni bol, nista...
Znam da nece tako ostati...da ce emocije u jednom trenutku provaliti iz mene.
Ali sve postaje tako nebitno. Napisala sam mail za njega...nisam ga poslala...ne znam ni da li cu...danas..sutra...nikad...
Toliko sam prazna..primetio je da sam daleko...da sam nezainteresovana. Da ne osecam potrebu da pricam sa njim. Sad kada je i ona izasla iz njegovog zivota...ali nekako ni to mi nije bitno....ne dotice me..niti sam srecnija niti tuznija. Prazna....
Ne zelim trenutno od njega nista. Zelim samo svoj mir...zelim samo da povratim sebe...da opet budem nasmejana i puna zivota..da se radujem svakom danu i da u svakom danu pronalazim nesto lepo...
A jednog dana cu mozda naici i na osobu koja ce mi vratiti osmeh na licu..mozda ce trebati dosta vremena da prodje...
Da necu dugo imati poverenja ni u koga...znam da ce mi biti tesko...da cu imati krize...kad cu pozeleti da je tu...ali mozda je bolje da nam se putevi razidju do kraja...stojmo na raskrsnici vec jako dugo. Napretka nema..ni stagnacije...osecam da idemo u nazad. A to mi ne treba...nisam ulozila svo svoje vreme, ljubav...da bi sa nekim isla stalno u krug i u krug...bez izlaza...bez neke svetle tacke u svemu ovome.
Mozda je vreme da ja kazem definitivno da je kraj. Najteze je izgovoriti te reci. Sinoc sam bila spremna to reci sa 100% hrabrosti, ona je danas vec 80%...bojim se cekanja...
crne slutnje...
Opet plac...tonem...neki crni oblak se nadvio nadamnom. Osecam neku negativnu energiju..nervoza...zeludac i glava me bole...nervoza je tolik razmera da zelim da izadjem iz svog tela...
Baka je u komi...bila sam u crkvi...ali tako neki losi, losi predosecaji me drmaju. Place mi se. Potreban mi je neko. Zvala sam njega..od njege uteha slaba...tako me vise ne oseca...tako ne moze da oseti kako se osecam. Slusa me ...i osecam da sve prolazi kroz njega..da ne oseti da mi je potreban. Toliko mi je tesko..saznanje da mozda gubim nekog blizeg svog, saznanje da neko koga volite totalno vas ne oseca...uvek je bio po malo sebican. Ja to znam. Navikla sam se na to. Ali sada...u ovakvim trenucima mi jako smeta...Ne znam da li je u pitanju da ne oseti ili jednostavno vise ne oseca potrebu da bude skroz uz mene. Jer sta....ipak mi nismo ni u vezi....a zeli da idemo kod njegovih. Ne znam sta da radim. A smeta mu sto izbegavam. Problem je samo sto ja ne mogu da budem licemerna i da se pravim pred njegovim da super funkcionisemo a sutra treba da se desi da odlucimo da se uopste ne vidjamo. Ne zasluzuju to ti ljudi. Jednostavno se glupo osecam. Ne znam sta cu uraditi...da li njemu uciniti uslugu i otici ili...i jos nije najpametnije sad otici jer ne znam sta ce biti sa bakom. Rekli da ocekujemo najgore.
Toliko sam tuzna...toliko me nesto stiska u dusi..neke negativne emocije da cu da vristim. Danas se skroz cudno osecam. Toliko cudnih emocija..neobjasnjivih me spopalo.
Nadam se ipak nekim andjelima...da rasteraju crne oblake....
snovi
Da li verujete u snove? Ja pomalo. Kazu da su snovi odraz nase podsvesti.
Postoji jedan doktor, koji drzi casove u vezi snova, gde vi prepricavate vase snove. Potrebno je pre svega da svakom snu date naslov a onda ispricate najbitnije delove. Kazu da mnogim ljudima to pomogne..jer u stvari na taj nacin resavate neke probleme koje vas muce u zivotu...jer samo oko 5% naseg mozga je aktivno a sve ostalo je podsvest..a snovi su prelaz izmedju svesti i podsvesti.
Mene zanima sta je to onda kad sanjate i predvidite nesto??
Cesto mi se desi da sanjam neke ljude koje jako dugo nisam videla ili cula o njima, i onda ih posle sna sretnem ili cujem nesto za njih. A pricam o osobama o kojima ne razmisljate, to moze biti i neki dalji rodjak, poznanik, ili sl. Jednostavno mi se to cesto dogadjalo.
Ili...sta mislite o znacenju snova? Kazu kad placete u snu na javi cete se smejati i obrnuto. Meni se to desava. Ponekad mislim da tripujem ali onda pocnem da pratim stvari, da vidim da li je slucajnost ili je stvarno tako.
I nocas sam sanjala...sanjala neke duhove...citam sanovnik..znacenje...LOSE...Malo pre saznam da mi baka dozivela slog.
Zaista se pitam da li je moguce da nekad predosetimo nesto?
Meni se previse cesto tako neke stvari dogadjaju da vise ne mislim da su slucajnost.
Ono sto mi se desava na javi...ako se prolome suze odjednom, bez razloga, da nisam ni tuzna ni nista...znam da cu za dan dva cuti nesto lose...bezbroj puta mi se to desilo. Vec se plasim tog osecaja.
Da li je to sesto culo?!
Volela bi nesto nauciti o tim snovima...kad bi postojala ta radionica o snovima i u mom gradu rado bi je posetila. Zanima me da naucim nesto, Jer stvarno je zanimljivo kad razmisljam...Zasto sanjamo i sta je u stvari san? To je jos uvek nedovljno istrazena oblast i mislim da ce se jos mnogo toga otkriti u vezi snova u buducnosti...
nesredjene misli....
Opet kriza...hvatam se uporno za ono malo dobrog sto vidim oko sebe. Ponekad ni to ne vidim. Nije mi jasno zasto se osecam ponekad ovako lose. Dodje mi da izlazim, da ludujem, da upoznajem druge ljude, da se neopterecujem nicim...jer znam da on zivi svoj zivot zasto ne bi i ja?!
Ali znam...sve bi to radila na silu...nista od toga mi ne prija...a ne prija mi ni sedeti u kuci i misliti o svemu...toliko opterecenja. Toliko razmisljanja. Stalno sebi govorim da ne mislim o tome, da nije vredan, da vodim dalje svoj zivot i da gledam sebe...Jao a kako je to nekad tesko. Tesko mi je posebno sto ne zelim nikome nista da govorim. Jedino s kim bi mogla pricati o svemu je on. A on...ne zeli opterecenja. Pa mislim..ja ni ne znam na cemu sam sa njim...
Da li mi imamo vezu i dalje ili smo postali samo drugari??
Kako mene sve ovo ubija.
Ubija me razmisljanje...Sta ce da radi danas? S kim ce da se vidi?
Procitala sam negde..."zamisli taj zivot s osobom u koju nemas poverenja i gde stalno radi crv sumnje..."...to je istina...to se ne zove zivot..to se zove...Mucenje...
nedelja...
Videli smo se...posle onog dana kad smo odlucili da se definitivno ne cujemo..culi smo se. On je rekao da ga smaram dva dana, da mu nije do zezancije, jer ja sam uporno pokusavala malo da nas oraspolozim...izjavio je da je na kraju bolje da se ne cujemo. Ja mu se nisam javljala. Zvao me je taj isti dan da pitam kako sam. Rekla da sam ok i to je to...uvece je poslao poruku za laku noc. Ja se i dalje nisam javljala. Zaista sam mislila da smo zavrsili. Bila sam nekako prazna. Nisam cak ni plakala, za nepoverovati. Nekako kao da mi se nista od toga nije desavalo. Sve sam to potisnula negde duboko u sebi. Sutra se opet javio..rekao mi da ne pamti kad se zadnji put tako lose osecao..da sam ga ubila. Nazvala sam ga...ne zelim da se iko oseca lose pored mene. Malo pricali, on nervozan, i posto je bio na poslu i imao guzvu dogovorili se da se kuckamo preko neta. Razgovarali smo smireno...rekla sam da ne mogu s njim da se svadjam, da to ne zelim. Malo po malo na kraju smo dosli do toga da bi smo se mogli videti. Otisla sam do njega.
Bilo nam je lepo. Sve je ok proslo. Nekako sam bila skroz opustena. Nekako mi je u glavi bilo da je to mozda zadnje sa njim sto imam i nekako sam zelela da sacuvam taj zadnji lep momenat u sebi. Da ne mislim o nama nista ruzno. On me je pazio..mazio..bio je nezan prema meni posle duzeg vremena. Ne znam zasto..nekako mi je kroz glavu samo prolazilo da mozda i on sluti da je ovo zadnji put da smo ovako bliski pa zeli da zapamti svaki deo moga tela, moj miris, moj zagrljaj..
Ne zelim vise da kazem...OVo je zadnji put...ocigledno svaki put pogresim. Jednostavno sad tako prihvatam stvari kao da svaki dan mozemo izgovoriti tu recenicu da necemo biti zajedno.
Iskreno ne znam ni da li sam mu devojka...nismo definisali stvari. Uvek sam mislila da necu sebi dopustiti ove stvari...da se nesto razvlaci ako nije ok...ali eto..mislim da svako prodje kroz to...posebno ako osobe znace jedno drugom, samo mozda nije pravi momenat da budu zajedno ili jednostavno nesto ne ide kako treba...ali to ne znaci da se ne vole..da ne zele jedno drugo..i onda dodjete u ovu fazu da i dalje s jedne strane zelite da sacuvate to nesto vase...sto je lepo...ne zelite da se toga odreknete. Ako samo jedna osoba mrzi u svemu tome..mislim da ovoga svega ne bi bilo..jednostavno bi svako otisao na svoju stranu, gde bi jedna strana patila a druga nastavila sa svojim zivotom.
I danas kad sam odlazila...poslala sam mu poruku da sam tuzna na neki cudan nacin...neobjasnjiv..pitao me kako to mislim i krenula mu odgovoriti kad je stigla jedna zalutala poruka od njega..nije bila upucena meni...pomislila sam samo na jednu osobu...Za par sekundi je stigla i druga gde mi objasnjava kome salje, nekoj komsinici...u sta naravno nisam poverovala, naravno da sam mu rekla da je sve u redu, i da mu verujem, jer me je on odmah napao da mislim odmah ono najgore. Nisam zelela da se raspravljam sa njim...ne mogu stvarno dokazati kome je poslao...u poruci nista licno a opet nekako znam kome je bilo upuceno jer suplja mi je prica koju je on rekao. Nisam se uznemirilia. Jednostavno...mislim da sam toliko nekih losih momenata i udaraca prosla sa njim da vise ne znam sta bi me povredilo. Nikad ne reci nikad. Jedino cega se bojim...da cu na kraju zavrsiti kao istrosena krpa koja ce biti bacena kad mu vise ne bude bila potrebna..jer doticna stize sa mora i mozda mu vise nece trebati moja ljubav...lakse ce znati da prezivi sve...NAS.
Ne bi me iznenadilo. Znam samo....da se to dogodi da bi ubio sve u meni lepo sto mislim o njemu i da ne bi mogla biti sa njim ni prijatelj...mislim da bi me razocarao kao covek. Ne znam zbog cega...kad je generalno na neki nacin sve isto...zar je bitno kad vas neko ostavi?!
Pustam vreme da nosi sve sa sobom da vidim sta ce biti..ne mogu vise da se opterecujem. Cesto pomislim da mi ipak nismo jedno za drugo...da mogu puno toga boljeg dobiti od drugog...a onda me samo uhvati strah..sta ako se ovako svi muskaraci ponasaju...sta ako je svima filozofija ljubavi ista...Pa ja ne znam skoro ni jedan par da nije preziveo prevaru...da funkcionisu kako treba...ova cinjenica je porazavajuca ali je istinita. Za mnoge za koje sam mislila da su srecni, da se vole. postuju,,,na kraju sam saznala neke detalje iz njihovog zivota...I onda...CEmu da se nadam??!
Pomislim samo da ne zelim da se pretvorim u ljubomornu i posesivnu osobu koja nikome vise nece verovati zbog nekog loseg iskustva. Samo se toga bojim Da ono sve sto sam u sebi smatrala dobrim i ispravnim ne zeznem....jer cinjenica je da vas zivot uci i da se vi menjate...
Trenutno citam jednu knjigu..rec je o razvodu i kako biti dobra osoba i ima jedan deo koji mi se dopao a glasi:
"...ali nije stvar u seksu, nego u cinjenici da smo razradili koncept spavanja zajedno...moje telo je nekako razvilo posebne konture za njegove laktove, kolena i zadnjicu, i niko se ne uklapa tako savrseno u mene...da li je mozda razlog sto je nas brak i jos bezbroj brakova opstao tako dugo upravo taj nedovoljno istrazeni tezina/visina diferencijal, koji garantuje da veza nece uspeti ako makar jedan od partnera za neki milimetar odstupa u bilo kom pravcu..."
kraj...
Dosao je kraj...svemu.
A danas sam rekla o mom strahu...cim se prvi put nasmejm uzece mi to. Obistinilo se.
Sedim na poslu...jaka sam...osecam samo kako mi krv struji telom..bol koji samo prodje grudima,,,u stomaku...cekam momenat...momenat kad ce sva bol provaliti iz mene. Volela bi da nikog nema u blizini. Samo da pronadjem neko pusto mesto...
P.S. zelela sam danas da mu kazem da bi volela sa njim otici na koncert Merlina koji bi trebao u skorije da se odrzi u Bg..to je nesto sto mi bas znaci. Nisam stigla...
Gusim se....
prividna sreca ili...
Teku dani...ne bi ih znala izdefinisati kako..dodje mi val tuge i val srece..pa se sve izmesa. Zadnja dva dana se dobro drzim a pre toga sam imala dva kriticna dana. Doslo je vece, on je otisao da se voza rolerima a ja sam samo pocela da placem...imala sam osecaj kao da je otisao od mene, A ne na voznju. Samo sam pukla...preplakala celu noc. Kao dete. Bez razloga. Samo me nesto u grudima stislo i nateralo me da placem. I sutra se agonija nastavila. Ceo dan nervoza i na kraju sam uspela i njega da iznerviram i da se pifajtamo. A nisam to nameravala. Nekada sam stvarno toliko negativno da povucem i druge osobe sa sobom...nesvesno. Mrzim sebe sto to radim.
Ponekad mi od njega samo treba paznje, dve lepe reci..ne dobijem to u momentu kad mi treba i puknem. Znam da se ponasam kao razmazeno dete koje trazi da ga svi vole...Valjda mi fali taj osecaj da sam voljena, Sto puta mi prodje kroz glavu sami pocetak kada je non stop zvao, slao porukice, brinuo o meni. Lep je to osecaj. Nezamenljiv.Biti voljen...
Zadnja dva dana se drzim dobro...ali sve se bojim. Ne smem da se opustim. DA budem srecna. Sve se plasim da ce nestati samo ako neko primeti da se smejem.
Mislila sam da mi se u zivotu nikad nece desiti neke stvari. Da neke stvari necete pregurati, necete dozvoliti da vam se dese, preci preko necega....ali shvatite da je zivot takav..pun prastanja...povredijvanja...borbe...
Da nista nije tako jednostavno u zivotu. A ako ste nasli ono pravo relativno brzo u zivotu...mislim da su ti ljudi srecni...da nisu ni svesni koliko.
Ponekad se pitam da li je sve dobro proci u zivotu..bar sad dok se jos niste vezali ni za koga...mislim zvanicno...da cete mozda donositi pametnije odluke kasnije u zivotu..da cete znati da razlikujete pravi problem od necega sto mislite da je problem.
Ovih dana se osecam kao da mnogi zele da ja ne budem srecna. Da svi zele moju srecu. Toga imam u familiji pa o cemu onda da pricamo..sta da tek kazem za druge, koji me ni ne znaju, i koje ne interesuje sto ja prolivam suze. Ali ja kazem...ni jedna sreca se ne gradi na suzama. Sve se svima vrati. Ja sam uvek bezala od toga da nekome kvarim srecu. Jer zivot je samo jedan rulet...i jednom ce doci red i na tebe...da izgubis.
slutnja...
Bio je za vikend kod mene. Bilo nam je lepo. Kao nekada.
Ali kad ode sve je isto...opet strepnja, neizvesnost, ludilo u glavi i bol.
Ne znam koliko cu jos izdrzati. Dodje mi da odustanem. Uporno mi kaze da ne odustajem, da budem jaka....da ce sve biti ok. Ali ja znam da nece...
Svaku noc sanjam nas...sve lose.
Pokusacu da prevazidjem sve sa sobom.
Da pokusam da se odlepim. Konstantno osecam bol u stomaku.
Znam da ce posebno naredni dani biti teski.
Ne slutim na dobro.
Moram biti jaka...i prelomiti jednom. Na jednu stranu.
samopovredjivanje
Zasto se samopovredjujemo? Emotivno?!
Gledam sebe...i kao da sam neki duh izvan svog tela...u isto vreme radim nesto i gledam samu sebe sta radim. Kao da sam neko drugi. Kao da postaje dve licnosti u meni. Ona jaka i ona koja trenutno negde visi, ni na nebu ni na zemlji.
I sve pokusavam da samu sebe shvatim, da pohvatam kako se zaista osecam a ne kako zelim tj glumim samoj.
covek valjda kad hoce da je srecan, da se ne oseca ugrozeno i povredjeno...zatvara oci pred istinom. Vidi iskrivljenu sliku stvarnosti. Dosta mi je povredjivanja..pa sam presla na samopovredjivanje...divno, nema sta, predivan izbor.
Cekam...cekam koja ce licnost u meni preovladati (osecam se kao sizofrenicar )
I sad dok ovo pisem, pogled odluta, zagledam se, odem negde daleko...i pitam se...non stop se pitam...
Nekada je toliko emocija u meni, toliko iz mene stvari hoce da izadje, da kazem, da se ispraznim...ali kad treba nesto srociti samo prazan list...bez reci...Sve nestate kad trebam izgovoriti, reci.
Sutra On dolazi kod mene. Na vikend. Ne znam trenutno sta radim. Ne znam trenutno sta imam sa njim. Ne znam kako ce sve proci. Da li cu biti ok? Da li cu biti jos gore? Da li je ovo uopste dobro sto radim? Da li uopste zasluzuje..tj da li zasluzuje to nasa ljubav? Ono sve sto smo imali. Nekada imam osecaj kao da zelimo da dodjemo do faze da se mrzimo....da ce tako oboma biti lakse.
Ne..ne zeli on to...on i dalje govori da me voli, da misli da ce sve doci na svoje mesto, da mu je lepo kad smo zajedno, da voli da me pazi, da smo slicni, i da se mozda ni sa kim nije tako skontao kao sa mnom, da nema u nikog poverenja kao u mene...da.....Ali da li je to sve bitno ako ja nisam srecna?! Nekada mislim da radimo stvari podsvesno...
A mozda i jesam....nesrecna...ili ravnodusna...ne znam...toliko se ovih dana stvari izdesavalo...toliko da me je pomerilo iz temelja. Toliko da ne mogu sebe nekad zaista prepoznati. Pozelim da me puste sve emocije...sve...i da krenem ispocetka..sa zivotom..u svakom smislu...Bilo bi dobro nekad da ljudi nemaju secanje....proslost...mislim da bi bili srecniji...ziveti samo u sadasnjosti...bez opterecenja...na proslost i buducnost.
A s druge strane zelim da dodje...da vidim kako cu se osecati,...jer jedino cu tako dati sebi odgovore na neka pitanja. Bar se nadam...i sa tim zavrsavam ovu noc.
