pola moga svijeta
koraci na pogresnom tlu
Zasto uvek dopustim da je neko drugi vredniji od mene?
Da se ja osecam kao da uvek smetam u toj prici?
Zasto ja moram nekog da prihvatim na isti nacin kao i neko drugi?
Uskoro ce mi reci i kojim ulicama mogu da prolazim i gde smem da se pojavim...da se NE sretnemo...Zasto sam ja ta koja mora da se sklanja i da se oseca krivom.
Ja nisam ovo zelela...prihvatil sam radi ljubavi..iz postovanja prema osobi koju volim...a na kraju u celoj prici, ja sam ta koja je neodrasla, nezrela, razmazena.....
Ja koja pravim problem, ne razmisljam...
Tuzna sam....
Ponekad smeta kad neko ne stane na vasu stranu, ne da vam podrsku onda kad mislim da je to potrebno.
Kad dozvoli da ta ista osoba utice na nas da se svadjamo....dopusti da se mi sklanjamo iz ovog sveta...jer to neko u svojoj glavi ne moze da prihvati.
Nekad mi dodje da sve pustim...da se sklonim i da ne smetam ni njoj, ni jednoj njegovoj drugarici,komsinici..kome god...jer ocigledno je da svi imaju negativan stav prema meni...a ni ne znaju me...zato jer ne mogu da prihvate da sam ja kraj njega.
Nekad boli sve to...boli jer on ne vidi...ili ne zeli da vidi...ili jednostavno ne shvata to isto kao i ja....
Ne shvata da se ja osecam jadno u celoj prici, osecam se krivom jer sam sa njim.
Imam osecaj da bi mnoge usrecila kad ne bi bili zajedno....
Ne razumem ja tu ljudsku drskost i bezobrazluk..granice do koje su ljudi spremni ici.. Ja nemam snage vise da se borim sa tim...ne mogu sama...ne zelim...I ne zelim svaki put da govorim kako se osecam povodom toga...Zelim da vidi, oseti...jer drugacije...sta mi znaci???
Sta znaci kad ja dobijem komentar u celoj prici da sam neodrasla....Nekad se zapitam da li to stvarno misli,
Veceras sam se bas rastuzila...po ko zna koji put...jer sam ocekivala od njega drugaciju reakciju...da stane iza nas...a ne da dozvoli da se on i ja posvadjamo,
Dodje mi da odem iz price zbog ovakvih stvari...ne zato sto sam slaba...vec zato sto ne zelim da se borim sa ovakvim stvarima...meni to ne treba..ne treba mi bivsa devojka koja ne moze da se pomiri sa cinjenicama...tri godine...ne mogu vise....zaista ne mogu...
Mislila sam da ce sve doci na svoje mesto....pored svih problema oko veze, posla, zivota...meni je ovo suvisno...ja nemam snage boriti se sa necim, sa nekim...ja nikog ugrozila, povredila ili ruzno rekla nisam da bi imala potrebu da se osecam krivom...a konstanto se ja osecam da sam visak u celoj prici i da sam ja ta koja treba da cini ustupke, i da bude zahvalna zbog nekih stvari. Ja to nisam trazila...ja sam dobila..usla u sve to...prihvatila neciji nacin zivota....verovala....ali ne mogu vise ja da se osecam krivom jer se zabavljam sa nekim.
Meni suze ne trebaju svako vece.....
mesec maj...raskida i svadja
Nekada je maj bio poznat po svadbama, ljubavima...a sada...samo cujes lose vesti...raskidi na sve strane.
Ne znam da li ovo vreme utice na psihu ljudi, s obzirom i da je klima poludela pa moguce i ljudi sa njom. I mi smo deo prirode tako da u sve verujem. Neku unutrasnju nesvesnu povezanost.
I ja sam naletela na okrsaj..svadju....doslo mi je da dignem ruke od svega. Iovako vec jedno vreme je sve pocelo da me pritiska. Ne znam na koju stranu da se okrenem a da cujem nesto lepo. Trazim posao i dalje, ljubav i dalje na daljinu, cale ostao bez posla, keva po lekarima, a ja ne znam gde da udarim. Osecam se kao ping pong loptica. I jos na to sve neko ko mi je drag dodje i sjebe me do kraja. Provedem noc placuci, ujutru ustanem kao zombi, natecena i deformisanog lica...treba na posao...trudim se i izmisljam i stavljam obloge na oci da spadne otok koliko toliko da se mogu pojaviti pred ljudima. Ceo dan se pravi kao da ne postojim...A ja svo to vreme ne znam zbog cega.
Pre koji dan sam razgovarala sa jednom prijateljicom koja isto komentarise kako ima tesku osobu kraj sebe...i onda se zamislim i shvatim da sve sto prica razumem...jer kao da gledam sebe i njega...i u jednom trenutku je nesto rekla..sto mi se urezalo...Danas sam razmisljala o tome...
Cesto kazem sebi da cu biti pametnije, ali onda uvek odreagujem emotivno...uvek sam za sebe mislila da sam jaka osoba psihicki, tj da svoju slabost nikom necu pokazati..a eto...ova veza me je totalno izmenila..ponekad mislim da je izvukla iz mene neke lose stvari i pored svih onih dobrih. Cesto se uhvatim kako ne volim samu sebe...a to je ono najgore osecanje...kada znas da se srce i razum bore....
Volela bi cuti nesto lepo....nekako....osecam se da se gusim u problemima....i koje sve odgurujem od sebe a znam da ce me jedan dan samo stisnuti...sve se pokrenulo....porodica...ljubav...posao..zdravlje..pare...sve....sve je krenulo nekim losim putem...ali jos uvek se nadam suncu.
