Dušo moja , ja ne znam više,
koliko dugo ovdje stojim,
dok slušam kako liju kiše,
pod mračnim prozorima tvojim.
Dušo moja, i kada krenem,
tako bih rado da se vratim,
ti ne znaš da je pola mene,
ostalo s tobom da te prati.
Ostalo s tobom da te ljubi,
kad budeš sama i kad je zima,
jer ja sam onaj, koji gubi,
i prije nego išta ima...
Dušo moja, k'o kaplja vode,
i ti se topiš na mom dlanu,
jer stobom dođe, i bez tebe ode,
stotinu dana u jednom danu!
Dušo moja, ti umorna si,
i bez tebe ti ležaj spremam,
na nekoj zvijezdi, što se gasi,
ja tražim svjetlo, koje nemam.
Pod hladnim nebom, ispod granja,
Stavit' ćes glavu na moje grudi,
jer ja sam onaj, koji sanja,
i zato neću da te budim!
Zvonimir Golob
