OBJAVLJENO: 18.11.2014.
Moram vam reći da je meni dosta! Stvarno mi je dosta. Dosta mi je da svako jutro sa mukom razmišljam da moram ići u školu. A nije meni mrsko učiti pa da zato ne volim školu. Niti mi je mrsko rano ustati i spremiti se. Ja ne volim ići u školu zato što me tamo stalno neko izaziva. Ja nemam puno, i moji roditelji mi ne mogu puno toga priuštiti. Ja još nemam mobitel sa kamerom, a kompjuter, Internet i telefon nam je poklonila jedna komšinica, koja čak i plaća te računa. Moji su roditelji to jedva prihvatili, ali ih je ona ubijedila da nam treba Internet da ne bismo puno zaostajali za vršnjacima. Htjela je da nam kupi i mobitele bolje nego što imamo, ali su mama i tata rekli da ne može. Ja vam pišem zato što se vrlo malo pažnje u školama poklanja problemu vršnjačkog nasilja. Posebno ukoliko se radi o mladićima. Sve dok se ne dogodi tuča niko neće da reaguje. Ja sam se žalio razredniku, ali mi je on rekao da sam previše ozbiljan i da moram naučiti prihvatiti šalu na svoj račun. Možda sam ja glup, ali zar je šala kada vas neko zove jadnikom, sirotinjom, zaostalim… Imao sam i facebook profil ali sam ga ukinuo (sa pravim imenom i prezimenom) jer su mi jedno vrijeme postavljali fotografije novih mobitela sa komentarima da nikada to neću imati, da sam jadan i bezvezan. Ja vas pitam, kada i kako da kažem dosta? Očito da škola neće ništa napraviti… Trebam li ja da prebijem nekog od tih što me izazivaju? Jači sam sigurno. Oni su hrabri samo kada su u grupi, a ja sam jači i od grupe. Razmišljam da počnem nositi neko oružje u školu jer se izazivanje počelo pretvarati u naguravanje. Ali neću, jer se bojim da nekome ne uradim nešto loše pa ne završim u zatvoru. Ja bih sigurno završio u zatvoru jer nemam nikoga važnog i bogatog na visokoj poziciji ko bi me branio i odbranio… Adnan Oznake: nasilje, vršnjaci, strah
|
