nemiri

Ja sam ruža saronska, ljiljan u dolu.
Šta je ljiljan među trnjem, to je draga moja među devojkama.
Šta je jabuka među drvetima šumskim, to je dragi moj među momcima; želeh hlad njen, i sedoh, i rod je njen sladak grlu mom.
Uvede me u kuću gde je gozba, a zastava mu je ljubav k meni.
Potkrepite me žbanovima, pridržite me jabukama, jer sam bolna od ljubavi.
Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja.
Glas dragog mog; evo ga, ide skačući preko gora, poskakujući preko humova.
Dragi je moj kao srna ili kao jelenče; evo ga, stoji iza našeg zida, gleda kroz prozor, viri kroz rešetku.
Progovori dragi moj i reče mi: Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
Jer gle, zima prođe, minuše daždi, otidoše.
Cveće se vidi po zemlji, dođe vreme peva nju, i glas grličin čuje se u našoj zemlji.
Smokva je pustila zametke svoje, i loza vinova ucvala miriše. Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
Golubice moja u raselinama kamenim, u zaklonu vrletnom! Daj da vidim lice tvoje, daj da čujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno.
Pohvatajte nam lisice, male lisice, što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu.
Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima.
Dok zahladi dan i senke otidu, vrati se, budi kao srna, dragi moj, ili kao jelenče po gorama razdeljenim.