nemiri

Zašto volim tako sve ono što mine,
I radost, i bole? S kakvom željom tamnom
Ja lakomo slušam taj glas iz daljine,
I pogledam na put koji osta za mnom?

Kakva je to veza izmeđ duše sada,
I tih dana što su protekli, ko voda?
Zašto većma volim veče koje pada,
No purpurnu kišu iz jutarnjeg svoda?

Često mi se čini da ko noćna plima,
Sve u meni šumi od spomena sivi:
I da mi je srce prepuno, i ima
Strah da ide dalje i da što doživi.

Jovan Dučić