gustirna

Ko na čemu - svi na Feeeejsu

"Oćeš ti doć više na Fejs?"
"Neću"
"A zašto nećeš?"
"Ne da mi se."

Tako smo moja draga @Prekobrojna i ja pričale neku večer.
I čitam joj na licu da bi ona mene rado zalipila na svoj zid prijatelja, a meni se ne da, nikako mi se ne da.
Već je općepoznata stvar da su svi na Fejsu, i to je uzelo maha nekako najviše u zadnjih po godine-godinu.
Nemoš više s ljudima ni pričat kako je normalno.
Ako nisi na Fejsu, nema te nigdi i ništa ne znaš i nikome se ne da u živo pričat nešto šta je već ispričano na Fejsu.
"Sve smo već ispričali na Feeejsu, ko će to više ponavljat!" - sve se češće čuje
Ako nisi na Feeejsu - nisi IN. Nisi u toku.
Meni se čini da je tamo na Fejsu sve nekako ubrzano, da sve informacije moraju bit odma i sad!
Ako smo jučer bili na nekom izletu, ako smo prdnuli bilo di, to odma najranije ujutro mora izać na fejs. Komunikacija je brza, šiba se čatanje u svih šešnaest i to sa više njih istovremeno.
Meni sve to djeluje prilično stresno, bolje reć hiperaktivno, a ja san se baš lipo navikla na ovi usporeni blogerski ritam u kojem mogu mirne duše bit hipoaktivna koliko god me volja.
Baš mi je lipo, razlinila san se totalno i nije mi ni na kraj pameti da u ovom dobu mog života počnem ubrzavat. Samo bi me viša sila mogla natirat.

Ali nadasve , poštivam onu narodnu "Koliko ljudi - toliko čudi"
i onu "Ko voli - nek izvoli"

I fala fejserici i blogerici Prekobrojnoj šta se dodatno potrudila i svoje snježne doživljaje sa Bjelašnice podilila i s nama blogerima koji nismo na Feeeeejsu.
U komentaru sam joj napisala da ću vjerojatno ostat Never on Fejs faca i to me sitilo jednog starog filma Never on Sunday, u našem prijevodu - Nikad nedjeljom, sa Melinom Merkouri u glavnoj ulozi.
Melina Merkouri mi je bila jedna od dražih glumica, a posebno kad bi zapivala Djecu Pireja ( Ta pedias tou Pirea) u tom filmu.
Maloprije sam u nekim komentarima na Youtubu pročitala: "Nevolja sa tom pjesmom je ta - kad je jednom čuješ, ne možeš je izbacit iz glave."

Zato....poslušajte je i pogledajte....ima nešto u tim starim filmovima (tih godina snimljen je i Grk Zorba - opet Grčka, sirtaki, ...),
nešto šta kaže da život više triba živit korak po korak, a manje sprintat u 5-6 brzina



Kako bi je samo pivala dok san bila dite, po cili dan....aha!
Bila je tada i naša verzija te pisme, pa bi se u toplin litnjim popodnevima pivalo:
"Na toplim obalama juga, na jugu, na jugu
gdje laste traže dom
gdje ljudi ne znaju za tugu, za tugu
jer tuga je strana kraju tom
Gdje sva su lica uvijek vedra, od jutra, od jutra
i osmijeh krasi dan
I nije važno šta donijeti će sutra,
jer sutra će novi naći san
Djeci Pireja....

Ako sam bar nekome izmamila osmijeh na lice, vridilo je napisat ovi post.