gustirna

KAKO UHVATIT RITAM I ADIO VAN ?!

Kad ono vojnici stupaju u stroju, pari se kada sve jedan stupa. Isti ritam koraka, isti ritam srca.



Dogodi se da jedan zastane, zavezat špigetu ili počešat se iza uha, i onda se dogodi da ispadne iz stroja, izgubi ritam.
Uvik bi se pitala kako će sad uskočit, a da ne poremeti cili ustroj?
E, ali za takve specijalne (ne)prilike izmislili su posebni korak - potrči, pa malo naprid, malo nazad, pa poskoči
! - I eto ga u stroju kao da ništa nije bilo.
Ovih dana se baš tako nekako osjećam, kao da sam zastala zavezat špigetu, ali se zagropala, pa dok san je odgropala, zavezala fjok...prošlo je vrimena, a ovi blogerski stroj se zalaufa i piči naprid bez milosti.
Ajde dobro, pomalo ćemo se uhodavat....nije baš zgodno trkat i uskakat, mogla bi žgincat nogu, a potriba mi je od noge kad se opet krene u planine.
No dobro, krenula sam čitat postove, pa tu i tamo komentirat, ostavljat trag da se vidi da san opet tu, ali još nije došlo vrime za novi post - onaj "uskoči post".
Ovo vrime vanka stroja dogodilo se puno lipih i veselih štorija, ali na kraju se okončalo s nesritnom štorijom. Želja mi je bila veselo uskočit sa razigranim slikama mora, lita, polja i cvrčaka, nekako priskočit tu tugu... a ne moreš priskočit tugu. ..kako god je zaobilazija, zataškava, sprema u škafetine, ona je tu, neminovna je i zaslužuje da je se spomene.



Vjerujući kako se vraćamo u kolotečinu našeg gradskog života, nismo ni slutili da će nas već slijedeći dan izbacit sa kolosijeka svakodnevnice.
Dida naš se malo umorija od čekanja, poša je malo prileć nakon doručka i... privarilo ga je.... zadrima je u vječnost...
Adio, dida naš - bili ste i ostali miran i dobar čovik, čovik koji je cili život da za familiju, dicu, a nikad nije puno tražija za sebe.
Jednom je izjavija kako mu je od svih poslova na svitu najdraže bilo pitat dicu (hranit dicu sa kućerinom dok ne pojedu sve šta triba). Kad su naši dečki bili mali, reka bi - Da bar poživin dok krenu u školu.
Poživija je i nadživija puno toga. Doživija je i da uđe u one famozne "Titove godine".
Kako su mu godine postajale preteške, jedina želja bila mu je otić sa ovoga svita - zaspat i ne probudit se.
Niko nije virova , ali želja mu se ispunila. Zaslužija je to svojin životom.
Adio van, dida naš.