gustirna

NOĆNI ĐIR DIOKLECIJANOVIM GRADOM

U predblagdanske dane šetala sam gradom i fotografirala motive okićenog grada.
Većina prolaznika, čudno me pogledavala, mlađarija se podsmjehivala /hihihihi-sad će nas uslikat!/,
a stariji komentiraju kako ima po gradu i zimskih turista - ko bi reka?!- jerbo normalni i pošteni svit neće
lutat naokolo sa fotoaparatom i uslikavati nešto šta se može vidit svaki dan! E!
Božić je doša i proša, a mene sve nešto kopka. Idem sredit te noćne slike za post, ali nešto mi ne štima,
nešto fali. Opet uzmem fotoaparat i odem u potragu za otim šta mi fali.
Da mi je kogod reka kako je vanka zima, možda bi ja bila zadovoljna i sa onim šta san imala, ali ne!
Smrzla sam se, ali san učinila dobru điradu ovin mojin gradon, i uzduž i poprijeko.
A sad idemo opet svi skupa u SPLITSKI ĐIR! Pripremite se, čaj, kolačići, topla dekica, jer potrajat će.

Uđem u Veli Varoš kroz Babinu ulicu, pa se spustim niz Senjsku ulicu




Priko Šperuna krenem put Matošićeve




pa skrenem u Tončićevu



I eto me u najsvitliju splitsku ulicu - Marmontovu


Ovod bi picaferaj "Vaša svitlost" ima ča radit, mora bi počet odma poza obida.




Zabljesnuta ovolikon svitlošću, skrenem kod Ribarnice na Obrov



Okrunjena plavičastim krunama preko Zadarske ulice



izađem na splisku Pjacu-nekadašnje glavno okupljalište spliskoga pučanstva, poglavito mladosti





Šetam Pjacom i mislim se - Kome ovo zvono zvoni? Ono bi moga bit Sv.Dujam, a možda i nije?


rong>
Ispod ure bacim oko na kolačiće u Bobisa /samo oko, ništa više/



Skrenem desno prema Jupiterovu hramu, pa prolazeći ulicom Pusti me proć, čutim se nikako tisno



Na Peristilu - carskom trgu, više nije tisno, a nekako je i toplije



Priko Vestibula dođem do samih vanjskih zidina palače, ali s unutrašnje strane. Kad tamo, narod živi već stoljećima, a ko živi mora i robu prati



Nekoliko koraka dalje kamena balatura blješti sva sjajom obasjana



Bacin pogled gore, a tamo, iznad krovova, uzvisio se kampanel sv. Duje i više ni njemu nije tisno


A nismo mogli proć ovu điradu bez njega, jel' tako?

Ma, meni još tu nešto fali. Mislim, di još nisan bila? Krenem prema Đardinu - najstarijem spljetskom perivoju.
Tamo, u mraku stoljetnih platana, svitli ona:


Jedina i posljednja "sunčana fontana" našega grada!

Vraćam se ispod Zlatnih vrata, pa u Dioklecijanovoj ulici ugledam lipi šesni šeširić ča ga je kampanel dobija za blagdane



Učinim zaokret i dođem prid piceriju "Zlatna vrata" iliti "Tribinu" kako se nekad zvalo to kultno misto.
Pomislih, mogla bi se ugrijati toplim punčem, ali:



Osjećam led na rukama, triba krenit doma. Spustit ću se na rivu, ma ću prvo virnit čega ima u izlogu
Znanstvene knjižare na Voćnom trgu



I evo me na spliskoj Rivi! A šta reć o Rivi? Nije mi lipo više proć priko rive. Hladna je, sterilna, nemaštovito ukrašena




Pusta je sad naša Riva, nikad nije bila pustija i usamljenija.

Okrenem Rivi leđa i nađem se u krilu tople i vesele Matejuške - duše ribarskog Splita





Mladost gre u noćni život, a ja se žurim toplom domu svom.
I sad kad san sve zgotovila, lipo vas prođirala po Splitu... bome smo se našetali, ča nismo? Mene bole i noge i ruke, a vi bi mogli dobit grč na desni kažiprst kojin ste klikali ili rolali gori-doli, "po sto puta, gori-doli". Nemojte mi zamirit na dužini ovog posta, ma kad mi je stalno ništo falilo!
I opet mi ništo fali! A to je već za neku drugu priču!
Dobra vam noć, puče blogerski!