gustirna

STOPE U PRAŠINI

Kad pričamo o našem starom kraju, spominjemo se lipih trenutaka, a ljudi koji nas slušaju zamišljaju kako je to bilo neko idilično mjesto. Možda slično ovome:



"Na brigu kuća mala, na njoj su prozora dva,
na prozor djeva bajna, čeka svog dragoga!"

Dok u stvarnosti, moje misto malo, izgleda ovako:




Teška industrija!!! Baš-beton! Cementna prašina!!
Većina će komentirati: Grozno! Pa ko tu može uopće imate lijepih uspomena na djetinjstvo?!
Može, može! Djetinjstvo u Sv. Kaju (između Solina i Kaštela), sa praznicima na Visu i Kaštelima, ne bi minjala ni za šta!!
Stare fotografije su izblidile, ali one koje vrtim u svojoj glavi, blješte u najljepšim bojama




Stare kuće više nema, ni stari kraj nije baš isti. Osim stoljetne tvornice cimenta, nikli su tu veliki šoping centri,
blještavi auto-saloni, brze auto-ceste... Neki novi klinci sada dižu prašinu oko kuće...




Stope u prašini, još ih vidin,
I kamen, i sivu tupinu,
Čujen grdeline u trnu (zoblju crvene bobice).
Miriše trišnja, barakokula, praske,
A petrovača cidi slatke suze...
Miriše prašina prolivenog trotoara,
U ladovini odrine izležava se mačak.
Na hladnom mozaiku pergula...
***
Zazvonilo je zadnje školsko zvono,
Spremit ću knjige u podrum,
Izvadit masku i peraje, i.....
Idemo na Vis!!!!
Tamo je tata! Tamo ćemo bit svi skupa!
Sritni i veseli!
Čut će se smij i pisma
I miris gradela i crnog vina
I zacvrčat će ariju cvrčci iz borovine......
***
.....da bar mogu još jednom
sist na sive cimentne skaline mog ditinjstva
i gledat vatromet prošlih dana...
/lito, 2003./