PRIČA ZA LAKU NOĆ
Jedne davne zime..(sve priče započinju jednako, zar ne?)...preko zimskih praznika. Još nisam bila stasala za školu, ali brat je bio prvašić. S mamom i tatom došli smo na Vis. Noć je rano pala. Naši koraci odzvanjali su u tihoj noći dok smo gazili prema kamenoj kući na kraju sela.
Taman na ulazu u Dvor, kod murve, pristrašija nas je lavež nekog psa. Čvršće sam stisnula tatinu ruku i pripila se uz njega. Zamišljam ogromnog, strašnog psa! Prošli smo. Na kraju Dvora prosulo se svitlo iz konobe u koju smo krenuli.
Putem nikoga nismo ni čuli, ni vidili (samo pasa), svi su se zabili u konobe, vrime je od večere.
Tatina ruka pritisnula je kvaku i otvorila su se vrata uz veseli pozdrav - "Dobra noć, ukućani!" - Unutra u čudu ostadoše teta Kate, barba Joze i barba Mali, teta Nina i teta Vinka i možda još neko od mlajih.
U trenu je nastala gužva i galama. Noć je oživila!- "Evo ih! Stigli su!" - Svak je svakoga krenija pozdravit, pojubit. Od lita se nismo vidili, a sad je i vrime od čestitanja! Strugale su katride po kamenom podu, svi smo se sudarali, bušivali...
Kad se sve to uzbuđenje stišalo, uvatila sam moment i pitala mamu mogu li otić do prijateljice, pokazat joj bebu. Znala je da znan po selu i zatvorenih očiju i bez problema me pustila, uz par upozorenja, naravno.
Isprid konobe, pogledam livo u noćinu - tamo je oni strašni pas. Desno mi svitli svića i brže ću doć ako prođem priko mirine. Na vrh skala, taman iznad kužine od tete Marice, došlo mi je za pomokrit se. A moran, trpin već odavno... ostavim bebu u biloj veštici od lancuna na jedan kamen i potražim neko zgodno misto. Odem par koraka u stranu, stanem i... propadnem!! Drito ka stina! U rupi san i još san na noge. Voda mi je do kolina...oko mene nazirem zidove...mrak je...gore vidim kvadratić kroz koji sam propala i komadić neba osutog zvizdama. Upala san u gustirnu! Srića moja da je skoro prazna, nisan se cila smočila...ništa me ne boli, nisan se ni udrila. Dobro je! A šta ću sad?! Kako ću izać? Visoko je. Morat ću vikat na sav glas da me neko čuje! I zovem ja mamu, tatu, barbe, tete, svih kojih san se sitila...ništa. Kako će me čut kad su svi po kućama.
Ujedanput, otvoriše se vrata od naše konobe...čujen kako barba Mali nešto govori i izlazi. Barbaaaaa Maaaaaliiiiiiii!!!!!!
- deren se šta mogu jače - upalaaaaa saaaan u guuuustiiiiirnuuuuu!!!!!!
Ma kakvi! Pustija je vodu i vratija se u konobu. Za trenutak je žamor iz konobe izletija van i raspara tišinu noći, a onda je opet zavlada muk. Pomalo me počeja vatat strah, jer me u početku, zapravo i nije bilo toliko strah, nije me uhvatila
panika, ali...sad je već postajalo gusto.... Sitin se tete Marice i počnem je zvati, sigurno je u kužini, ispod skala... tetaaaaa Maaariiiiceeeee, teeetaaaa Maaariiiiceeee...od vikanja nisam čula da li se išta događa vani.
Predahnem i ...čujem korake....penju se po skalama...Evo ih! Napokon! Siluete glava ispunile su oni zvjezdani
kvadratić.... Pitaju me jesam li se udrila... nisam, nije mi ništa! Tata mi je reka da se maknem malo u stranu i onda je on skočija do mene...diga me brzo na ruke...zagrlila sam ga čvrsto! Neko je donija skale i već smo bili gore.
Brže-bolje, odvelo me u kamaru tete Kate i tu su me preuzele ženske, mama i tete. Skinulo me, prigledalo svaki komadić kože, izmazalo rakijon. Čude se...pa nigdi ni ogrebotine! Čudin se i ja...pa lipo san rekla da se nisam nigdi udrila. Smistilo me u postelju. Skoro se nakupilo svita u kamaru. Cilo selo me došlo vidit...i prijateljica Seka.
Ajme! Beba mi je ostala na kamenu! Brzo je otišla po bebu i donila mi je. Sad mi je lakše.
I kad su se svi uvjerili da san dobro, otišli su...ostala je mama...i uskoro sam utonula u mirisne čipkane lancune. I beba na kušinu.
Ujutro, posli bile kafe i najslađih baškoti (nikad više takvih), brat mi je šapnija da niko ne čuje: "Mogla si izvadit onu kutiju metaka šta je teta Kate bila unutra bacila." - "Ajme...nisan se sitila..."
Otrčali smo u Šematorij di se igralo svo troje dice iz sela i s njima oni "strašni pas" - mala riđa ptičarka - Biserka.
Po vasdon smo po bardima veselo trkali, a stariji su prin obida postavili novi, čvrsti poklopac na staru gustirnu.
Danas, od punih konobi ostale su dvi-tri nonice ,a ima još nešto mlađega življa, ma ni sjena onome nekada.
I kad prođem priko sela, teta Anti mi veselo dovikne: Pazi, da ne padneš u gustirnu!! - Neću, neću, ne bojte se!
Ovu priču posvetila sam dragima kojih više nima. Život bez njih je siromašniji, ali sjećanja u nama su bogatija svaki put kad pričamo, a naši dragi ponovo ožive!
Rječnik - za drage posjetioce koji možda neće razumjeti neke dalmatinske-otočke riječi:
murva - vrsta stabla, dud ; mlaji - mlađi ; katride - stolice ;
bušivali - ljubili se ; mirina - stara ruševna kuća ; kužina - kuhinja ;
veštica od lancuna - haljinica sašivena od materijala za plahte ; drito - ravno;
pustit vodu - pomokrit se ; skale - stepenice, ljestve ; kamara - soba ;
postelja - krevet ; beba - lutka ; kušin - jastuk ; bila kafa - bijela kava
baškoti - posebno ispećen slatki kruh iz krušne peći, te nanovo prepečen ;
Šematorij - ograđeno zemljište oko crkve, pod borovinom i čempresima, a prije 300-400 god. tu je bilo staro groblje (engl. cemetery) ; vasdon - cijeli dan ; bardima - brdima u blizini sela ;
prin obida - prije ručka ; nonice - bakice (tal.)
|