Mrvice o svemu
29.03.2006., srijeda
  |
27.03.2006., ponedjeljak
Feljton – Najzagonetnije jugoslovenske ubice (4)
|
Čovek zvani Zmija Zoran Pjanić se nalazi u kaznionici Zabela na odsluženju kazne zbog ubistva Baneta Dimitrijevića iz Beograda. Ponekad izlazi na vikend i priča da je nedužan piše: Marko Lopušina Ovo je priča Zorana Pjanića zvanog Zmija, osuđenika iz Zabele koji je bio na vikendu u Beogradu, zabeležena u tom hodu od slobode do zatvora, u ponedeljak uveče 15. aprila 2002. godine: – Osuđen sam na 12 godina zatvora za krivično delo ubistva. Pitam se danas da li zaista toliko vremena treba da provedem u Zabeli? Neću da ocenjujem da li je ta kazna mala ili velika, jer presudom od 12 godina svrha mog kažnjavanja je valjda zadovoljena, ali mislim da posle odležane polovine kazne dalje robijanje nema smisla. Imam sada 42 godine. Kada bude trebalo da izađem iz zatvora na slobodu, 4. jula 2008. godine, imaću 48 godina. Da li je to dovoljno za novi život? – govorio mi je Zoran Pjanić i sam odgovarao: – Ja se kao osuđenik osećam časno, jer sam časno i ubio. Bolje da do tog čina nije ni došlo, ali kad se već desilo, morao sam da se branim. Radilo se o napadu dvojice huligana na mene, koji su došli kod mene kući sa dva pištolja, ne da bi me častili čokoladom. Pištoljima se zna namena. I bilo je pitanje ko će danas da sedi u Zabeli – ja ili taj pokojnik. Nisam poznavao pokojnog Branislava Dimitrijevića. Kasnije sam čuo da je bio kicoš koji je previše voleo devojke. I da su ga zvali Bane Soliterac, jer je bio veliki mangup na Voždovcu, u naselju Braće Jerković. Ja sam se tog oktobra 1994. godine upravo vratio sa ratišta u Beograd. Došao sam da se odmorim nekoliko dana i da se opet vratim na ratište. Povredio je dostojanstvo U mom stanu na Banjici okupilo se neko društvo, koje je doveo jedan moj poznanik, a među njima je bio i Bane sa svojim prijateljem. Njih dvojica su po mom stanu šetali sa pištoljima zadenutim za pojasom. Pipkali su sve živo i mrtvo naokolo. Sukob između nas isprovocirao je Banetov loš karakter. Činilo mi se da je Soliterac bio ili pripit ili drogiran. Povredio je moje gostoprimstvo. Znate kako je, kada dođete u goste, red je da prihvatite i čašu vode ako vam je domaćin pruži, a ne da to odbijete, ustanete i tipujete po stanu. Zamolio sam obojicu da napuste moj stan. Da me je poslušao, bio bi živ, a ja ne bih bio u Zabeli. Nisam znao da je Bane Soliterac baš toliko jak momak da je procenio da može da me odbije? A izgleda da ni on nije znao ko sam zapravo ja? On nije znao da sam mu ja nekoliko trenutaka pre toga skolonio ljude koje je imao ispred mojih vrata. Sukob je mogao da se izbegne, međutim Soliterac je namignuo svom ortaku. Hteo je da me uhvate u unakrsnoj vatri. Mašio se za pištolj. Nisam znao da li poteže pištolj da mi puca u kolena ili u grudi. Mašio sam se i ja za pištolj, jer je bilo ili on ili ja. Sekunda je odlučila. I bio je zaustavljen. Metak ga je pogodio u glavu. Bio je mrtav na nogama... – nastavlja svoju priču Zoran Pjanić. – Ja sam samo došao kući da se malo odmorim. Prešao sam jugoslovensko ratište od Dubrovnika do Pakraca, od Krajine do Istočne Slavonije. Bio sam vozač u gardi, vozio sam humanitarnu pomoć... Pucnjave mi je bilo navrh glave. I onda kod kuće naletim na momka sa tarzan-frizurom koji je iznenada postao ljut na mene i napao me. Posle tog događaja napustio sam Beograd. Prijatelji koji su ostali u tom stanu sklonili su telo Baneta Dimitrijevića. Pokušali su da ga sakriju, da ga spale i unište... ali im to nije pošlo za rukom... Zbog ubistva Baneta Soliterca za mnom je raspisana poternica. Zbog toga sam iz Srbije prešao u Rumuniju. Obukao sam se kao poslovni čovek, uzeo aktn tašnu, seo u voz i otputovao u Bukurešt. Iz Bukurešta sam prešao u Sofiju i tamo vrlo brzo otvorio firmu "99" i lokal, koji se takođe zvao "99". Ušao sam u Sofiju sa 5.600 maraka, a za šest meseci sam imao čak tri firme. Prijatelji iz Bugarske su mi pomogli da se snađem i razvijem biznis. U Sofiji sam sretao malog Luku, Dugog, Ilijeva, Stojičkova i mnoge druge poznate ljude... Bio sam dve godine u bekstvu. Uhapšen sam i osuđen. Već sam šest godina u zatvoru. Zbog tog čoveka izgubio sam osam godina života. Osuđen sam strogo na 12 godina robije, jer sam na sebe preuzeo odgovornost za pokušaj spaljivanja tela Baneta Soliterca. Hteo sam da zaštitim prijatelje, koji su tako nespretno hteli da mi pomognu. Prijatelj Ljube Zemunca Govoreći dalje o sebi Pjanić mi je kazao: – Rođen sam 1959. godine u Herceg Novom u porodici oficira JNA, koji je kasnije bio i komandant kasarne. Moja majka je od Bojovića iz Nikšića, tako da u Crnoj Gori, ali i Srbiji, imam veliku familiju. U Novom sam završio osnovnu školu i maturirao 1978. godine. Upisao sam se potom na studije ekonomije, ali ih nisam završio, jer sam 1980. otišao u vojsku. Bio sam u Puli najbolji na ronilačko-diverzantskom kursu u mornarici. – Nadimak Zmija sam dobio početkom osamdesetih godina, jer sam na desnom ramenu imao tetoviranu zmijsku glavu. Tu tetovažu sam uradio 1981. godine u Spužu, gde sam posle neke tuče u Kotoru bio zatvoren zajedno sa svojim drugom Ljubom Zemuncem i Rankom Rubežićem. Družio sam se sa pobratimom Milenkom Vujovićem, a kada sam bio mlađi, i sa Rankom Rubežićem i Ljubomirom Magašem. U to vreme tuče su bile uobičajena pojava u našem ponašanju, pa sam kažnjavan zbog tuča i zbog nanošenja telesnih povreda u tim tučama. Vujović i ja, na primer, držali smo neko vreme red i mir u crnogorskim diskotekama. A to nije moglo da se radi bez tuča. Nas dvojica u suštini nismo bili takvi, ali smo se držali pravila – ko tebe časti čokoladom, ti njega častiš sa dve čokolade. A ko ti pošalje metak, ti njemu vratiš dva. To je sve pitanje časti! Jer, ako si spreman za razgovor, za piće, za pozdrav ruka ruci, i to je čast. Ali, ako nemaš izbora, ako su se ta pravila promenila, jer je droga mnoge ljude pretvorila u zveri, onda nema više časti. Ljudi se po Srbiji i Crnoj Gori otimaju, ubijaju iz zaseda i sa leđa. – Kada sam izašao iz zatvora Spuž, posle nekoliko meseci otišao sam u Nemačku – nastavlja Pjanić – i u Hanoveru sam upoznao Željka Ražnatovića, sa kojim sam često sedeo u restoranu "Stari Dubrovnik". Kasnije sam uz Željka upoznao i Radojicu Nikčevića, čiji sam "mercedes" vozio, i Đovanija di Stefana. Bili smo lepo društvo, pravi srpski plejboji. U Hanoveru mi je glavu zaludela manekenka Ines Kadriovski, kojom sam hteo i da se ženim. Sredinom osamdesetih sprijateljio sam se sa Milenkom Vujovićem i potom pobratimio. Zajedno smo držali diskoteku "Admiral". A neko vreme imao sam poslao i u kazinima. Radili smo i u Kotoru i potom u Herceg Novom. Tada sam upoznao i zbližio se sa sestrama Barudžija i manekenkom Suzanom, koja je kasnije postala poznata po prezimenu Perović. Život je, međutim, hteo da me jedna sasvim druga devojka Jasmina totalno osvoji. Venčali smo se u Dubrovniku, u Kneževom dvoru. Tada sam se ustalio u Beogradu i krenuo u svoj biznis. Otvorio sam 1991. godine u prestonici prvu agenciju za poslovnu pratnju, koja se zvala "Rolex". Tačno 38 devojaka i žena tada je radilo za mene. A onda je izbio rat. Moje prijateljstvo sa Željkom i vera u srpstvo odveli su me u Srpsku dobrovoljačku gardu. Postao sam major SDG-a sa legitimacijom broj 007. Tu sam uz Željka Ražnatovića upoznao i Borislava Pelevića, i Copeta, i Bojketa, i Šucu, i Kaljavog, i Čačka, i Radeta, i Cecu. Oni su mi strašno pomagali. Željko me redovno posećivao. Željka, međutim, više nema, ali ja sam ovim ljudima ostao veran. Zato sam na levom ramenu istetovirao Željkovo ime i prezime i grb Obilića... – Situacija u kaznionici Zabela danas je strašno loša – završavao je svoju priču Zoran Pjanić iz Zabele. – Ovde borave ljudi koji su željni slobode i ljudskog dostojanstva. Šta se, međutim, dešava? Albanci dobijaju amnestiju, odlaze svojim kućama kao slobodni ljudi ili ih premeštaju u zatvore koji nisu uopšte strogi, a mi Srbi ne dobijamo ništa. Država ne brine o srpskim osuđenicima i mi zato nemamo čemu da se nadamo. Ostalo mi je još šest godina zatvora. Verujem da ću izaći ranije. Moji prijatelji se bore da dobijem oprost dela kazne. Kada izađem iz zatvora, prvo ću da gledam da odem nekud sa porodicom da se odmorim i da budemo zajedno. Želim da odem u Herceg Novi da vidim majku i more. |
24.03.2006., petak
Feljton – Najzagonetnije jugoslovenske ubice (3)
|
Zločinac iz V. P. 7518 U zoru četvrtog septembra 1987. godine Jugoslavija je zaplakala. Tog jutra je iz Paraćina stigla vest da je prethodne noći zamenik dežurnog u jedinici Aziz Keljmendi iz kasarne "Branko Krsmanović" ubio na spavanju četiri, a ranio pet vojnika piše: Marko Lopušina Saopšenje koje je tim povodom izdao Savezni sekretarijat za narodnu odbranu bilo je kratko i tužno: "Noćas, 3. septembra, u 03.05 časova vojnik Keljmendi Sadika Aziz, na službi u garnizonu u Paraćinu, za vreme vršenja dužnosti pomoćnika dežurnog jedinice, bez ikakvog povoda, ubio je na spavanju četiri vojnika i to: Simić Srđana iz Beograda, Džananović Hazima iz Kočića, SO Vitez, Dudaković Safeta iz sela Orahovo, SO Bosanska Gradiška, i Begić Gorana iz Zagreba, a ranio pet vojnika i to: Jazić Antu, Đekić Petra, Prešern Andreja, Kovačević Husu i Mehmedović Nedžida. U nastaloj situaciji povređen je i vojnik Adžović Nazif. Ranjenim vojnicima odmah je ukazana lekarska pomoć i njihovi životi su van opasnosti. Posle zločina vojnik Keljmendi izvršio je samoubistvo. Ubica Aziz Keljmendi rođen je 15. januara 1967. godine u selu Koračica, SO Lipljan, student Pravnog fakulteta u Prištini, stalno nastanjen u selu Dušanovo, SO Prizren. U JNA je od septembra 1986. godine i nalazio se pred završetkom služenja vojnog roka. Nadležni organi vode istragu, o čijim rezultatima će javnost biti obaveštena." Pitanja koja su uznemireni ljudi tada počeli da postavljaju sebi i drugima bila su logična: šta se to zapravo dogodilo? Već sutradan SSNO je izdao šire i detaljnije saopštenje: "Vršeći dužnost pomoćnika dežurnog u Vojnoj pošti 7518 Paraćin, vojnik Aziz Keljmendi je obio službeni orman u kome je pronašao i uzeo deset metaka 7,62 mm, kojima je napunio automatsku pušku na ličnom zaduženju, a zatim se iz stambenog objekta uputio prema kasarnskoj straži. Tamo je pod pretnjom ubistva od komandira straže, desetara Rize Alibašića, oduzeo dva okvira sa municijom za automatsku pušku i s oružjem uperenim u njegova leđa poveo ga nazad do stambenog objekta. Od komandira straže je putem zahtevao da mu kaže gde spava vojnik Safet Dudaković, što je ovaj odbio da učini. Došavši u zgradu naredio je da se desetar Alibašić udalji, a on je ušao u prvu spavaonicu. Pronašavši vojnika Dudakovića na spavanju otvorio je vatru i ubio ga, a zatim rafalom pucao po ostalim vojnicima, ubivši vojnike Srđana Simića i Gorana Begića i ranivši još dva vojnika. Odmah zatim ušao je u sledeću spavaonicu i nasumce pucao rafalima, gde je ubio vojnika Hazima Dženanovića i ranio još dva vojnika..." Krvavi nacionalista U gužvi i haosu koji je nastao, ubica Aziz Keljmendi je uspeo da se izvuče iz kasarne i pobegne na obližnje Karađorđevo brdo, nameravajući verovatno da se dokopa autoputa. Videvši da je opkoljen, ispalio je sebi metak u glavu, što je potvrđeno u lekarskom nalazu vojne komisije i čime su demantovane glasine da je Keljmendija ubila policija. Ljudi nisu mogli da veruju da se nešto takvo zaista dogodilo. Sahranama poginulih vojnika prisustvovalo je na desetine hiljada građana, vojnika, starešina i omladine iz čitave zemlje; ljude je zaboleo taj pucanj u mladost i u JNA. Oni su bili posebno uznemireni činjenicom da se ubistvo dogodilo u vreme kada su se nove generacije regruta spremale da krenu na odsluženje vojnog roka, ali, nažalost, i u vreme kada je albanski nacionalizam na Kosovu počeo opet da uzima maha. U Beogradu, Paraćinu, Valjevu, Subotici i još nekim drugim mestima Srbije tuga, žalost i protest prerasli su u osvetu. Nepoznati građani su kamenovali izloge poslastičarnica čiji su vlasnici Albanci, iako ti ljudi uopšte nisu bili krivi za masakr u paraćinskoj kasarni. I pre nego što je do detalja utvrđeno ko je bio Aziz Keljmendi, prištinska Rilindija, a i mnoga druga jugoslovenska glasila preneli su javnosti mišljenje da je ubistvo vojnika u V. P. 7518 – surov neprijateljski čin. Kako je rečeno u saopštenju SSNO-a, on je čak i planiran mnogo ranije. Aziz Keljmendi rođen je 15. januara 1967. godine u selu Koračica, SO Lipljan, u porodici gastarbajtera Sadika Keljmendija i njegove žene Sevlje, koji su već sedamnaest godina radili u SR Nemačkoj. Sve do 1971. godine Aziz Keljmendi je živeo u Koračici, a zatim se preselio u selo Medvec kod Goleša. U ovom selu živeo je punih deset godina, iako su njegovi roditelji u međuvremenu napravili kuću u selu Dušanovo kod Prizrena i tamo se preselili. Kada je 1985. napunio osamnaest godina, Aziz Keljmendi je u SO Lipljan dobio ličnu kartu, da bi ga potom opštinski Sekretarijat za narodnu odbranu uveo u vojnu evidenciju i regrutovao. Oktobra 1985, na zahtev roditelja, vojna dokumentacija Aziza Keljmendija je iz Lipljana prebačena u Prizren, iako Aziz te godine nije bio prijavljen kao stalni žitelj Dušanova. Još kao učenik Srednjoškolskog centra u Prizrenu, Aziz Keljmendi je pokazivao svoju netrpeljivost prema socijalističkoj Jugoslaviji. Aprila 1984. je čak pokušao da pobegne u Albaniju, ali su ga u tome sprečili građani Vrbeštice. Zbog toga je sa tek napunjenih šesnaest godina bio osuđen od sudije za prekršaje na petnaest dana zatvora. U školskom dnevniku, međutim, nije bilo zapisano da je Aziz Keljmendi za vreme odsluženja kazne bio odsutan sa nastave, iako je to čitava škola znala. Uostalom, zbog te kazne Keljmendi je smenjen sa dužnosti predsednika razredne zajednice. Ali je zato u dnevniku ostalo upisano da je tokom čitave školske 1983/84. godine Keljmendi imao svega dvadeset izostanaka, a od toga samo sedam neopravdanih. Iste godine, na predlog omladinske organizacije, ovaj osuđenik i prikriveni nacionalista primljen je jednoglasno u Savez komunista Jugoslavije. I to baš na Dan Armije – 22. decembra 1984. Aljkav i neuredan Aziz Keljmendi je rastao u porodici prepunoj nacionalističkog naboja; njegov brat Idriz Keljmendi je 1981. učestvovao u neprijateljskim demonstracijama na Kosovu, zbog čega je bio osuđivan. I sam Aziz Keljmendi je bio učesnik ovih demonstracija i autor mnogih neprijateljskih parola. To odgovorna lica u lipljanskom i prištinskom vojnom odseku kao da nisu znala ili nisu želela da znaju, pa je vojnički karton Aziza Keljmendija ostao "čist". I pored upozorenja i odluke da se na Prištinski univerzitet ne primaju mladići i devojke koji su učestvovali u kontrarevolucionarnim demonstracijama, i Idriz i Aziz Keljmendi su postali studenti Pravnog fakulteta. I njihov treći brat, Hajriz, upisan je na Poljoprivredni fakultet u Prištini. Aziz Keljmendi je u JNA otišao 1986. sa statusom redovnog studenta i upisanim trećim semestrom. Iz prve godine mu je ostao samo jedan ispit. U indeksu je imao dobre ocene: jednu sedmicu, dve osmice, dve devetke i jednu desetku. Pri kraju služenja vojnog roka, međutim, Keljmendi je pokazao svoje pravo, užasavajuće lice. U Vojnu poštu 7518 ovaj zločinac je došao iz Leskovca, gde je u VP 5300 završio obuku sa mršavim trojkama. Iz ideološko-političkog obrazovanja je imao dvojku, iako je na Pravnom fakultetu svojevremeno položio marksizam sa devetkom, a opštenarodnu odbranu sa desetkom. U paraćinskoj kasarni Aziz Keljmendi je bio malo zapažen po svojim aktivnostima. Družio se uglavnom sa svojim zemljacima Albancima, ponekad bi igrao fudbal, ali je zato onako sitan, crnomanjast upadao vojnicima u oči po tome što je mnogo jeo i stalno uzimao drugo jelo bez dozvole. Jednom vojniku je ukrao 20.000 dinara. Kao vojnik bio je neuredan i aljkav, čutljiv i zatvoren. Vojnici su ga više puta zaticali u toaletu kako peva albanske pesme. Voleo je da čita svu jugoslovensku štampu, posebno izveštaje sa Kosova. Istraga je, nakon zločina, ustanovila da je zločinac bio nacionalistički indoktriniran i raspoložen. Iz dve sveske njegovih pesama, koje su pronađene nakon pretresa kuće Keljmendijevih u Dušanovu, broj 64, vidi se da je Aziz Keljmendi bio za ideju "Kosovo – republika" i vođenje oružane borbe za njeno ostvarenje. Takođe je ustanovljeno da je propagirao društveno-politički sistem Albanije i često tvrdio da naša štampa netačno prikazuje prilike u ovoj zemlji. Svojevremeno je javno protestovao što se u SR Makedoniji na svadbama ne dozvoljava nošenje albanske zastave. Sve to je uputilo vojne vlasti na zaključak da je Aziz Keljmendi planirao zločin koji je počinio u noći 3. septembra. Zato je Aziz, izgleda, u JNA i skrivao podatak da je član SKJ. Aziz Keljmendi je odrastao u porodici koja se neprestano selila i skrivala od krvne osvete i zakona, kao i mnoge albanske porodice koje su se doselile u prizrensko naselje Dušanovo. Predsednik mesne zajednice ovog naselja priznao je novinarima da je Dušanovo centar nacionalizma u Prizrenu i da je tokom 1981. u njemu uhapšeno dvanaest meštana. Među tim ljudima je bio i Azizov brat Idriz. Zločin koji je počinio Aziz Keljmendi iz neprijateljskih pobuda otvorio je, čini se, novu stranicu društveno-političke krize u Jugoslaviji. U ljude se uselio strah, nepoverenje, neizvesnost. Aziz Keljmendi je postao ubica jer je on to želeo, jer nije voleo Jugoslaviju. Samoubistvo koje je izvršio mala je kazna i uteha za zverstvo koje je počinio. |
23.03.2006., četvrtak
Depeche Mode u Zagrebu
 Oveko nesto slicno je sinoc to izgledalo u Domu sportova. Imala sam veliku srecu da smo medju prvima ušli u dvoranu i zauzeli mjesta u prvom dijelu partera (parket je bio podijeljen na dva dijela zaštitnom ogradom) u kojem uopce nije bilo guzve (recimo da ga je 2/3 bilo ispunjeno tako da smo mogli komodno gibat se okolo. Cak sam im i cipele mogla vidjeti. Bina je bila genijalana upravo kao i scenografija. Synthovi su bili of the space kind.Zvuk-svemirski (nikad ne iskusih bolji zvuk na nekomkoncertu-potpuno savrsenstvo). Cuh komentare od vrlo upucenih da je ovaj koncert bio puno bolji nego onaj prije 5 godina-i sta se zvuka tice i sta se scene, atmosfere i izvedbe tice. Publika-uh uh uh komunikacija izmedju DM-a i publike je bila nestvarno dobra. Dave je poletio na dobrim vibracijama koje su mu dolazile od ljudii bioje prepun energije. Vidi se da ono sinoc nije bio tek rutinski oradjen koncert,vidjelo se da uzivaju. Zajedno sa dva bisa sam nastup Depechovaca je trajao 2 puna sata. Ah da zaboravih na The Bravery. Do tada sam od njih cula samo par stvari i izgledali su mi obecavajuci, al sinoc...bili su nevjerovatni. Tehnicki dobra izvedba, kvalitetne pjesme koje kao da dolaze iz nekog drugog vremena, a sve prepuno emergije i dobre vibre. Ma jos sam totalno pod dojmom, zato ovoliko superlativa. Evo set lista od sinoc: A Pain That I'm Used To John The Revelator A Question Of Time Policy Of Truth Precious Walking In My Shoes Suffer Well Damaged People Home I Want It All The Sinner In Me I Feel You Behind The Wheel World In My Eyes Personal Jesus Enjoy The Silence Shake The Disease Just Can't Get Enough Everything Counts Never Let Me Down Again Goodnight Lovers Jednom rijecju...prekrasno!!! Moram se zahvaliti SUNSHINEIMA sta su mi omogucili ovaj prekrasan dozivljaj i to u zadnji cas....imate za to bocu domaceg maslinovog ulja, veliki domaci kruh i puuno domaceg meda (znam da to volite)...ljubim vas.... |
20.03.2006., ponedjeljak
Vampirski gulaš
|
Evo jedan lijepi recept.. Vampirski gulaš Panonski specijalitet Potrebno: 750 g svinjetine 100 g masti 150 g luka 20 g češnjaka 20 g pelata od rajčice 10 g brašna 2 dl svinjske krvi (ili neke druge po želji) 2 lista lovora, lišće peršina, sol, papar Opis: Usitnjeni luk popržiti na masti. Dodati meso narezano na kockice. Dodati usitnjeni češnjak, peršin, lovor, sol i papar. Kada meso porumeni, dodati brašno i pelate od rajčice. Podliti s toliko vode ili juhe da meso bude prekriveno. Pirjati na niskoj temperaturi dok meso ne omekša i povremeno prema potrebi podlijevati. Kada meso omekša, nastali umak odliti u posudu s krvi, dobro promiješati i preliti preko mesa. Prokuhati još 5 minuta. |
Swedish national anthem
|
Švedska državna himna ....for the great beauty and the might of the beautiful North! SWEDISH LYRICS Du gamla, Du fria, Du fjällhöga nord Du tysta, Du glädjerika sköna! Jag hälsar Dig, vänaste land uppĺ jord, Din sol, Din himmel, Dina ängder gröna. Din sol, Din himmel, Dina ängder gröna. Du tronar pĺ minnen frĺn fornstora dar, dĺ ärat Ditt namn flög över jorden. Jag vet att Du är och Du blir vad du var. Ja, jag vill leva jag vill dö i Norden. Ja, jag vill leva jag vill dö i Norden. Jag städs vill dig tjäna mitt älskade land, din trohet till döden vill jag svära. Din rätt, skall jag värna, med hĺg och med hand, din fana, högt den bragderika bära. din fana, högt den bragderika bära. Med Gud skall jag kämpa, för hem och för härd, för Sverige, den kära fosterjorden. Jag byter Dig ej, mot allt i en värld Nej, jag vill leva jag vill dö i Norden. Nej, jag vill leva jag vill dö i Norden. --- ENGLISH TRANSLATION You ancient, free and mountainous North, Of quiet, joyful beauty, I greet you, loveliest land on earth, Your sun, your sky, your green meadows. Your sun, your sky, your green meadows. You are throned on memories of olden days When the honour of your name spread over the earth. I know that you are and will remain what you were. Oh, may I live, may die in the Nordic North! Oh, may I live, may die in the Nordic North! Forever I shall serve thy my beloved country, until death I owe thy my fidelity. Your right I will protect with mind and with hand, Thy banner, feats of bravery carry Thy banner, feats of bravery carry With God I shall fight, for home and for bliss, for Sweden, the dear fatherland. For nothing, in the world, I would trade thee. No, I would live and I would die in the North No, I would live and I would die in the North |
GOTH STEREOTYPES :-))
|
GOTH STEREOTYPES :-)) Age: None. Goths are timeless. ;-) Behaviour: broody, dramatic, sensual, given to excessive romanticism Climate: cool, damp, and dark. Diet: hors d'oeuvres, cigarettes Intelligence: strangely above average Favourite Colour: black Literature: 19th century romance and horror, Anne Rice, Neil Gaiman Major: Humanities: art, literature, psychology, etc. Music: er, gothic Natural Habitat: cemetaries, cafés, bookstores, libraries, laboratories, the internet, and the incredibly dark and evil gothic nightclub (spooky spooky) Tourists beware! Natural Range: Northern Europe and English-speaking countries. England and Germany are the two cultural focii. Occupation: artist, computer-related, literature-related, student, clerk Race: any (but being pale is a big plus) Religion: none, any Sexual Orientation: none, any, all |
Blutharsch u Zagrebu!!!!!!
06.04.2006. u GK Jabuka  |
17.03.2006., petak
Eurosong-jedva cekam!!!!!!
|
Ove godine jedva cekam Eurosong ilitiga Pjesmu Eurovizije.A zasto?-svi bi se pitali.... Pa samo i jedino zbog ovoga  Finski predstavnik na Eurosongu ove godine! Hard Rock Hallelujah! Hard Rock Hallelujah! The saints are crippled On this sinners' night Lost are the lambs with no guiding light The walls come down like thunder The rocks about to roll It's The Arockalypse Now bare your soul All we need is lightning With power and might Striking down the prophets of false As the moon is rising Give us the sign Now let us rise up in awe Rock 'n roll angels bring thyn hard rock hallelujah Demons and angels all in one have arrived Rock 'n roll angels bring thyn hard rock hallelujah In God's creation supernatural high The true believers Thou shall be saved Brothers and sisters keep strong in the faith On the day of Rockoning It's who dares, wins You will see the jokers soon'll be the new kings All we need is lightning With power and might Striking down the prophets of false As the moon is rising Give us the sign Now let us rise up in awe Rock 'n roll angels bring thyn hard rock hallelujah Demons and angels all in one have arrived Rock 'n roll angels bring thyn hard rock hallelujah In God's creation supernatural high Wings on my back I got horns on my head My fangs are sharp And my eyes are red Not quite an angel Or the one that fell Now choose to join us or go straight to Hell Hard Rock Hallelujah! Rock 'n roll angels bring thyn hard rock hallelujah Demons and angels all in one have arrived Rock 'n roll angels bring thyn hard rock hallelujah In God's creation supernatural high Evo slika s jednog koncerta  |
13.03.2006., ponedjeljak
Nastavak najzagonetnijih ubojica
|
Evo malo žena Feljton – Najzagonetnije jugoslovenske ubice (2) Hanumka iz Jusića Prozvali su je "panter iz Kamenjače", "žena monstrum" i "kraljica zločina". Ona lično imala je običaj da se predstavlja kao Hanumka. Pravo ime joj je bilo Šefka Hodžić. Krajem šezdesetih godina domaća i svetska javnost upotrebljavala je sva ova imena, upirući prstom u glavnog krivca za "ubistvo stoleća". Danas živi u Srbiji pod drugim imenom piše: Marko Lopušina U malom zabitom bosanskom selu Jusići kod Zvornika 7. oktobra 1969. na jednoj njivi, pod naramcima slame, nađena je mrtva i unakažena dvadesetšestogodišnja Alija Hasanović. Neko je u skrovitoj udolini kraj potoka Kamenjača presreo ovu bremenitu ženu dok se vraćala sa seoske svetkovine zvane "pilav", ubio je sa tri hica iz pištolja, izvadio joj nasilno dete iz utrobe i odneo ga. Zločin nezapamćen u kriminalistici i istoriji čovečanstva, zaprepastio je svet i Jugoslaviju. Prvih pet dana istražne sudije iz Zvornika nisu znale odakle da krenu u poteru za ubicom nesuđene majke i otimačem njenog deteta. Na stolu su imali samo proverenu izjavu svedoka Mejre Muratović iz obližnjeg sela Anđelići, koja je 6. oktobra predveče sa brda videla na putu ženu u crvenom džemperu kojoj prilazi osoba sa nečim belim na glavi i kako zajedno odlaze do stogova sena. A onda je 13. oktobra doktor Milan Vušić policijsku tezu o monstruoznom ubistvu zamenio tezom o zloslutnoj nerotkinji, rekavši: "Dete je iz majčine utrobe mogao da otme samo neko ko ga premnogo želi, a ne može da ga ima. Znači, potrebno je pronaći ženu koja ga ima, a nije ga rodila, i bićete na tragu!" Policija je zato dobila nalog da poseti sve žene koje su se porodile u noći između 6. i 7. oktobra. Tako su inspektori došli i u kuću građevinskog radnika Nedžipa Hodžića i njegove žene Šefke, koja je u mesnoj kancelariji već prijavila rođenje, ali i smrt ćerkice Fatime. Lažna porodilja Ginekološki i lekarski pregledi su vrlo brzo pokazali da dvadesetšestogodišnja Šefka Hodžić nikada nije rađala, da dete nije njeno i da je sedam meseci nosila krpe ispod haljine i dimija kako bi selu pokazala da je nakon devet godina braka ipak zatrudnela. Ona sama sve to nije poricala, ali je kategorično odbijala svaku glasnu pomisao sudija i inspektora da je ubila svoju školsku drugaricu Aliju. Šefka Hodžić nikada nije priznala ubistvo Alije Hasanović. Čak ni kad su u njenoj kući nađeni dukati i prstenje sa pokojnice, beli konac sa bebinog pupka i – krvavi nož. Tako je nastala najveća rašomonska priča u Jugoslaviji. Istraga je utvrdila da je ova nerotkinja iz Jusića skovala okrutan i podmukao plan da lepoj Aliji ukrade dete. Zatim je zamolila rođake da pošalju telegram njenom mužu u Titograd, gde je radio na nekoj građevini, da dođe kući jer se "dete rodilo, a krava razbolela". Braneći se pred sudom, Šefka Hodžić je ponudila tužiocu i sudijama čak sedam verzija zločina, od kojih nijedna nije bila identična sa optužnicom. Šefka je prvo tvrdila da sa ubistvom lepe komšinice nema nikakve veze i da je dete sama rodila. Posle susreta sa lekarima rekla je da su joj dete doneli "neki" ljudi. Kad se našla pred sudskim većem i novinarima, Hanumka je razvezla priču o tome da joj je bebu doneo Ramo Hasanović, sused i bivši osuđenik, koji joj je jednom to i obećao, jer je znao da je nerotkinja i da je tužna zbog toga. Kasnije je čak i priznala da je sa Ramom bila na mestu događaja, da mu je malo i pomogla prilikom ubistva i da joj je on zapretio da će i nju ubiti ako progovori. Da bi ovaj svoj iskaz "dokazala", Šefka je u zatvoru napisala pismo majci u kome je moli da nagovori sestru Huru da svedoči protiv Rame, a zatim je napisala i drugu poruku, u kojoj navodno Ramo moli svog oca da pripazi na članove porodice da ga ne izdaju, jer je ubio Aliju i Hanumki poturio dete i zlato. Spretna ali i naivna Šefka Hodžić se potrudila da ovo drugo pismo stigne do sudije. Međutim, stigla su oba. Svetska i jugoslovenska štampa bile su prepune tekstova sa suđenja "panteru iz Kamenjače". Što je proces više odmicao, Šefka je gubila snagu, koncentraciju i dah. Sve manje je dokazivala i ubeđivala, a sve više samo poricala delo govoreći: "To delo nisam izvršila, a nisam ukrala ni dukat, ni prsten pokojne Alije. Ja sam nevina. Zločin su izvršila druga lica. Alija je bila moja dobra drugarica iz detinjstva. Zašto bih je ubila kad je njena sestra Mura udata za mog rođenog brata? Da sam to htela da učinim, izabrala bih neku drugu trudnicu a ne baš Aliju. A onda, ja ne bih znala da to učinim..." Tužilac nijednog trenutka nije poverovao u sve ove priče. Za njega je Hanumka iz Jusića bila veoma lukava i prepredena žena, koja čak ni u zatvoru nije prezala od podvala. U dosta naelektrisanoj atmosferi, 25. maja 1970, veće Okružnog suda u Tuzli osudilo je Šefku Hodžić na smrt streljanjem, a Avdiju Hodžića na pet godina zatvora. Ovu presudu Hanumka iz Jusića propratila je suzama – ne toliko što se oprašta od života, već što su je tokom procesa svi najbliži, i majka, i brat, i njegova žena, i drugi rođaci, napustili, čak se i odselili iz Jusića. Šefka Hodžić je ostala sama. Njen advokat Filota Fila bio je ubeđen da Šefka nešto skriva u sebi. Nije se mirio sa ovakvom odlukom suda pa je, koristeći mnoge propuste u istrazi i na suđenju, uspeo da preko Vrhovnog suda Jugoslavije izdejstvuje ponovni proces u Tuzli. I zaista, Hanumka je progovorila: "Nisam htela da izdam pravog ubicu. Nisam htela sve dosad, plašila sam se za svoju sestru. Ali, sada moram – to je Avdija Hodžić!" Sud je bio ravnodušan prema ovoj istini Hanumke iz Jusića, ali ne i prema primedbama i novim dokazima odbrane. Uz pomoć stručnjaka i veštaka, odbrana je uspela da pokoleba sudsko veće jer je dokazala da jedna neuka i nepismena žena nije mogla sama, dakle bez asistencije, da precizno puca, da izvede carski rez i ukrade dete iz majčine utrobe. Iste godine, 18. septembra, Hanumka iz Jusića osuđena je na dvadeset godina robije i upućena u Kazneno-popravni dom Slavonska Požega na odsluženje kazne. Međutim, time dosije br. K-15/70 nije bio zatvoren. Ostala je dilema da li je zaista Šefka Hodžić počinila zločin u potoku Kamenjača, a ako jeste – zašto? Jalova seoska lepotica Zatvorski psiholozi i sociolozi iz Slavonske Požege pokušavali su u prošlosti Hanumke iz Jusića da nađu onu ključnu tačku njene ličnosti. Šefka Hodžić je na sudu dominirala svojom pojavom. Iako se nije razumela u pravo, predstavljala se kao osoba koja – sve zna. A, u stvari, bila je nepismena, naivna i neuka. Rođena je 1943. u bosanskim planinama oko Zvornika. Završila je samo nekakav kurs za opismenjavanje. Odrasla je u relatvno bogatoj porodici Hasanovića. Bila je seoska lepotica. U šesnaestoj godini je ostala bez oca, koji je ubijen na njivi, pred njenim očima. Tek kasnijim psihijatrijskim pregledima ustanovljeno je da je kao devojčica patila od epilepsije, srećom bez posledica, i da je natprosečno inteligentna. To joj nije mnogo vredelo u životu, jer je rasla u divljini. Jusići su malo i siromašno selo na Majevici sa šezdesetak kuća i manje od hiljadu duša, udaljeno oko petnaest kilometara od Zvornika. Puta nema, pa se do njega stiže samo pešice za najmanje tri sata hoda ili na konju. Nema struje, nema vode, nema škole. Njive su male i strme. Iz tog sela Šefka je u grad sišla tri puta. Prvo kad je išla na suđenje očevim ubicama, potom kada je išla na operaciju i najzad kad je njoj suđeno. Žena je u tom i takvom muslimanskom selu sve. Njen zadatak je da održi vrstu, da radi, da čuva kuću i da ćuti. Šefka Hodžić se udala 1960. protiv volje svojih roditelja. Kako narod kaže: "Ukrala se za Nedžiba Hodžića!" Devet godina su bili u braku. Hanumka je zbog čestih Nedžibovih odlazaka na teren uglavnom bila sama kod kuće. Njegova plata u beogradskom "Radu" bila je mala, a njiva je slabo rađala. Dane i noći kad su bili zajedno provodili su u mraku, jer su morali da štede gas. Muž joj je bio sklon alkoholu, zbog čega su se često svađali. Najviše žuči, međutim, prosuto je u njihovoj kući zbog njene neplodnosti. Hanumka je bila jedina nerotkinja u selu. Ona je to znala i nije skrivala. Žalila se svojim prijateljicama. Ipak, selo ju je na sva usta ogovaralo. Šefka je za njih i pre suda i bez suda bila kriva što nema poroda. Zbog toga je ona teško podnosila svoju neplodnost. Jedno vreme je čak išla kod nadrilekara i hodža u nadi da će joj pomoći da zatrudni. Iako je njen muž povremeno govorio da ne mari puno za decu, Šefka se ipak trudila, na svoj način, da rodi. Izmislila je na kraju trudnoću da bi se odbranila i od seoskih abronoša i od pijanog muža. To je, uostalom, lično i priznala: "Tačno je da sam glumila trudnoću. Bilo mi je teško što nisam imala dece. Niko mene ne može da razume, ni selo, ni suci..." Agresivna i lukava U očajanju, pokušala je sredinom 1969. da izvrši samoubistvo. Kad je mužu rekla da je trudna, on se odobrovoljio, primio je k sebi i otišao na teren u Crnu Goru. Ona je, međutim, na razne načine pokušavala da mu skrene pažnju na sebe i svoju samoću. Neko vreme je trovala živinu i stoku po selu. Onda je izmislila priču da joj neki ljudi prete da će je ubiti. Bila je osvetoljubiva, agresivna, lukava, mudra, naivna, impulsivna i krotka. Borila se kao lavica i snalazila kao vidra, jer je osećala da su svi protiv nje. I trideset osam svedoka, i sudije, i tužilac, i novinari, i javnost. U nedostatku dokaza ona je izmišljala, dodavala, pa i lagala, jer je bila svesna da samo ona zna istinu o zločinu u potoku Kamenjača. U kaznionici "Orljava" u Slavonskoj Požegi Hanumka iz Jusića je prvo završila osnovnu školu, a potom i srednju (odsek konfekcije). Radila je u početku na četiri razboja. Kao najbolja radnica, vrlo brzo je postala instruktor u pogonu. To ju je naravno i obavezalo da se pristojno vlada. Krajem 1976. umrla joj majka, a da nisu stigle da se pomire. To je bio snažan udarac za Šefku Hodžić. Počela je sve više da puši i da mršavi. Bila je na rubu propasti. Gotovo uništena žena. Rad i nada da će jednog dana izaći na slobodu održali su je na nogama. Odlukom Predsedništva Bosne i Hercegovine, povodom praznika ove republike, 25. novembra 1982, Hanumka iz Jusića je zajedno sa još dvadeset sedam zatvorenika, posle trinaest godina zatvora, pomilovana i puštena na slobodu. Obrazloženje je bilo kratko i jasno: proces resocijalizacije je završen, dalji boravak u zatvoru izlišan. Od tada se gubi svaki trag Šefke Hodžić. Priča se da se udala i da danas živi u Srbiji pod drugim imenom. Ljudi i danas misle da im Hanumka iz Jusića duguje istinu i da treba da progovori. |
