Zločinac iz V. P. 7518
U zoru četvrtog septembra 1987. godine Jugoslavija je zaplakala. Tog jutra je iz Paraćina stigla vest da je prethodne noći zamenik dežurnog u jedinici Aziz Keljmendi iz kasarne "Branko Krsmanović" ubio na spavanju četiri, a ranio pet vojnika
piše: Marko Lopušina
Saopšenje koje je tim povodom izdao Savezni sekretarijat za narodnu odbranu bilo je kratko i tužno:
"Noćas, 3. septembra, u 03.05 časova vojnik Keljmendi Sadika Aziz, na službi u garnizonu u Paraćinu, za vreme vršenja dužnosti pomoćnika dežurnog jedinice, bez ikakvog povoda, ubio je na spavanju četiri vojnika i to: Simić Srđana iz Beograda, Džananović Hazima iz Kočića, SO Vitez, Dudaković Safeta iz sela Orahovo, SO Bosanska Gradiška, i Begić Gorana iz Zagreba, a ranio pet vojnika i to: Jazić Antu, Đekić Petra, Prešern Andreja, Kovačević Husu i Mehmedović Nedžida. U nastaloj situaciji povređen je i vojnik Adžović Nazif. Ranjenim vojnicima odmah je ukazana lekarska pomoć i njihovi životi su van opasnosti. Posle zločina vojnik Keljmendi izvršio je samoubistvo.
Ubica Aziz Keljmendi rođen je 15. januara 1967. godine u selu Koračica, SO Lipljan, student Pravnog fakulteta u Prištini, stalno nastanjen u selu Dušanovo, SO Prizren. U JNA je od septembra 1986. godine i nalazio se pred završetkom služenja vojnog roka. Nadležni organi vode istragu, o čijim rezultatima će javnost biti obaveštena."
Pitanja koja su uznemireni ljudi tada počeli da postavljaju sebi i drugima bila su logična: šta se to zapravo dogodilo?
Već sutradan SSNO je izdao šire i detaljnije saopštenje: "Vršeći dužnost pomoćnika dežurnog u Vojnoj pošti 7518 Paraćin, vojnik Aziz Keljmendi je obio službeni orman u kome je pronašao i uzeo deset metaka 7,62 mm, kojima je napunio automatsku pušku na ličnom zaduženju, a zatim se iz stambenog objekta uputio prema kasarnskoj straži. Tamo je pod pretnjom ubistva od komandira straže, desetara Rize Alibašića, oduzeo dva okvira sa municijom za automatsku pušku i s oružjem uperenim u njegova leđa poveo ga nazad do stambenog objekta. Od komandira straže je putem zahtevao da mu kaže gde spava vojnik Safet Dudaković, što je ovaj odbio da učini. Došavši u zgradu naredio je da se desetar Alibašić udalji, a on je ušao u prvu spavaonicu. Pronašavši vojnika Dudakovića na spavanju otvorio je vatru i ubio ga, a zatim rafalom pucao po ostalim vojnicima, ubivši vojnike Srđana Simića i Gorana Begića i ranivši još dva vojnika. Odmah zatim ušao je u sledeću spavaonicu i nasumce pucao rafalima, gde je ubio vojnika Hazima Dženanovića i ranio još dva vojnika..."
Krvavi nacionalista
U gužvi i haosu koji je nastao, ubica Aziz Keljmendi je uspeo da se izvuče iz kasarne i pobegne na obližnje Karađorđevo brdo, nameravajući verovatno da se dokopa autoputa. Videvši da je opkoljen, ispalio je sebi metak u glavu, što je potvrđeno u lekarskom nalazu vojne komisije i čime su demantovane glasine da je Keljmendija ubila policija. Ljudi nisu mogli da veruju da se nešto takvo zaista dogodilo. Sahranama poginulih vojnika prisustvovalo je na desetine hiljada građana, vojnika, starešina i omladine iz čitave zemlje; ljude je zaboleo taj pucanj u mladost i u JNA. Oni su bili posebno uznemireni činjenicom da se ubistvo dogodilo u vreme kada su se nove generacije regruta spremale da krenu na odsluženje vojnog roka, ali, nažalost, i u vreme kada je albanski nacionalizam na Kosovu počeo opet da uzima maha.
U Beogradu, Paraćinu, Valjevu, Subotici i još nekim drugim mestima Srbije tuga, žalost i protest prerasli su u osvetu. Nepoznati građani su kamenovali izloge poslastičarnica čiji su vlasnici Albanci, iako ti ljudi uopšte nisu bili krivi za masakr u paraćinskoj kasarni.
I pre nego što je do detalja utvrđeno ko je bio Aziz Keljmendi, prištinska Rilindija, a i mnoga druga jugoslovenska glasila preneli su javnosti mišljenje da je ubistvo vojnika u V. P. 7518 – surov neprijateljski čin. Kako je rečeno u saopštenju SSNO-a, on je čak i planiran mnogo ranije. Aziz Keljmendi rođen je 15. januara 1967. godine u selu Koračica, SO Lipljan, u porodici gastarbajtera Sadika Keljmendija i njegove žene Sevlje, koji su već sedamnaest godina radili u SR Nemačkoj. Sve do 1971. godine Aziz Keljmendi je živeo u Koračici, a zatim se preselio u selo Medvec kod Goleša. U ovom selu živeo je punih deset godina, iako su njegovi roditelji u međuvremenu napravili kuću u selu Dušanovo kod Prizrena i tamo se preselili.
Kada je 1985. napunio osamnaest godina, Aziz Keljmendi je u SO Lipljan dobio ličnu kartu, da bi ga potom opštinski Sekretarijat za narodnu odbranu uveo u vojnu evidenciju i regrutovao. Oktobra 1985, na zahtev roditelja, vojna dokumentacija Aziza Keljmendija je iz Lipljana prebačena u Prizren, iako Aziz te godine nije bio prijavljen kao stalni žitelj Dušanova.
Još kao učenik Srednjoškolskog centra u Prizrenu, Aziz Keljmendi je pokazivao svoju netrpeljivost prema socijalističkoj Jugoslaviji. Aprila 1984. je čak pokušao da pobegne u Albaniju, ali su ga u tome sprečili građani Vrbeštice. Zbog toga je sa tek napunjenih šesnaest godina bio osuđen od sudije za prekršaje na petnaest dana zatvora. U školskom dnevniku, međutim, nije bilo zapisano da je Aziz Keljmendi za vreme odsluženja kazne bio odsutan sa nastave, iako je to čitava škola znala. Uostalom, zbog te kazne Keljmendi je smenjen sa dužnosti predsednika razredne zajednice. Ali je zato u dnevniku ostalo upisano da je tokom čitave školske 1983/84. godine Keljmendi imao svega dvadeset izostanaka, a od toga samo sedam neopravdanih. Iste godine, na predlog omladinske organizacije, ovaj osuđenik i prikriveni nacionalista primljen je jednoglasno u Savez komunista Jugoslavije. I to baš na Dan Armije – 22. decembra 1984.
Aljkav i neuredan
Aziz Keljmendi je rastao u porodici prepunoj nacionalističkog naboja; njegov brat Idriz Keljmendi je 1981. učestvovao u neprijateljskim demonstracijama na Kosovu, zbog čega je bio osuđivan. I sam Aziz Keljmendi je bio učesnik ovih demonstracija i autor mnogih neprijateljskih parola. To odgovorna lica u lipljanskom i prištinskom vojnom odseku kao da nisu znala ili nisu želela da znaju, pa je vojnički karton Aziza Keljmendija ostao "čist". I pored upozorenja i odluke da se na Prištinski univerzitet ne primaju mladići i devojke koji su učestvovali u kontrarevolucionarnim demonstracijama, i Idriz i Aziz Keljmendi su postali studenti Pravnog fakulteta. I njihov treći brat, Hajriz, upisan je na Poljoprivredni fakultet u Prištini. Aziz Keljmendi je u JNA otišao 1986. sa statusom redovnog studenta i upisanim trećim semestrom. Iz prve godine mu je ostao samo jedan ispit. U indeksu je imao dobre ocene: jednu sedmicu, dve osmice, dve devetke i jednu desetku. Pri kraju služenja vojnog roka, međutim, Keljmendi je pokazao svoje pravo, užasavajuće lice.
U Vojnu poštu 7518 ovaj zločinac je došao iz Leskovca, gde je u VP 5300 završio obuku sa mršavim trojkama. Iz ideološko-političkog obrazovanja je imao dvojku, iako je na Pravnom fakultetu svojevremeno položio marksizam sa devetkom, a opštenarodnu odbranu sa desetkom.
U paraćinskoj kasarni Aziz Keljmendi je bio malo zapažen po svojim aktivnostima. Družio se uglavnom sa svojim zemljacima Albancima, ponekad bi igrao fudbal, ali je zato onako sitan, crnomanjast upadao vojnicima u oči po tome što je mnogo jeo i stalno uzimao drugo jelo bez dozvole. Jednom vojniku je ukrao 20.000 dinara. Kao vojnik bio je neuredan i aljkav, čutljiv i zatvoren. Vojnici su ga više puta zaticali u toaletu kako peva albanske pesme. Voleo je da čita svu jugoslovensku štampu, posebno izveštaje sa Kosova. Istraga je, nakon zločina, ustanovila da je zločinac bio nacionalistički indoktriniran i raspoložen. Iz dve sveske njegovih pesama, koje su pronađene nakon pretresa kuće Keljmendijevih u Dušanovu, broj 64, vidi se da je Aziz Keljmendi bio za ideju "Kosovo – republika" i vođenje oružane borbe za njeno ostvarenje. Takođe je ustanovljeno da je propagirao društveno-politički sistem Albanije i često tvrdio da naša štampa netačno prikazuje prilike u ovoj zemlji. Svojevremeno je javno protestovao što se u SR Makedoniji na svadbama ne dozvoljava nošenje albanske zastave. Sve to je uputilo vojne vlasti na zaključak da je Aziz Keljmendi planirao zločin koji je počinio u noći 3. septembra. Zato je Aziz, izgleda, u JNA i skrivao podatak da je član SKJ.
Aziz Keljmendi je odrastao u porodici koja se neprestano selila i skrivala od krvne osvete i zakona, kao i mnoge albanske porodice koje su se doselile u prizrensko naselje Dušanovo. Predsednik mesne zajednice ovog naselja priznao je novinarima da je Dušanovo centar nacionalizma u Prizrenu i da je tokom 1981. u njemu uhapšeno dvanaest meštana. Među tim ljudima je bio i Azizov brat Idriz.
Zločin koji je počinio Aziz Keljmendi iz neprijateljskih pobuda otvorio je, čini se, novu stranicu društveno-političke krize u Jugoslaviji. U ljude se uselio strah, nepoverenje, neizvesnost. Aziz Keljmendi je postao ubica jer je on to želeo, jer nije voleo Jugoslaviju. Samoubistvo koje je izvršio mala je kazna i uteha za zverstvo koje je počinio.
Post je objavljen 24.03.2006. u 12:18 sati.