Evo malo žena
Feljton – Najzagonetnije jugoslovenske ubice (2)
Hanumka iz Jusića
Prozvali su je "panter iz Kamenjače", "žena monstrum" i "kraljica zločina". Ona lično imala je običaj da se predstavlja kao Hanumka. Pravo ime joj je bilo Šefka Hodžić. Krajem šezdesetih godina domaća i svetska javnost upotrebljavala je sva ova imena, upirući prstom u glavnog krivca za "ubistvo stoleća". Danas živi u Srbiji pod drugim imenom
piše: Marko Lopušina
U malom zabitom bosanskom selu Jusići kod Zvornika 7. oktobra 1969. na jednoj njivi, pod naramcima slame, nađena je mrtva i unakažena dvadesetšestogodišnja Alija Hasanović. Neko je u skrovitoj udolini kraj potoka Kamenjača presreo ovu bremenitu ženu dok se vraćala sa seoske svetkovine zvane "pilav", ubio je sa tri hica iz pištolja, izvadio joj nasilno dete iz utrobe i odneo ga. Zločin nezapamćen u kriminalistici i istoriji čovečanstva, zaprepastio je svet i Jugoslaviju. Prvih pet dana istražne sudije iz Zvornika nisu znale odakle da krenu u poteru za ubicom nesuđene majke i otimačem njenog deteta. Na stolu su imali samo proverenu izjavu svedoka Mejre Muratović iz obližnjeg sela Anđelići, koja je 6. oktobra predveče sa brda videla na putu ženu u crvenom džemperu kojoj prilazi osoba sa nečim belim na glavi i kako zajedno odlaze do stogova sena. A onda je 13. oktobra doktor Milan Vušić policijsku tezu o monstruoznom ubistvu zamenio tezom o zloslutnoj nerotkinji, rekavši: "Dete je iz majčine utrobe mogao da otme samo neko ko ga premnogo želi, a ne može da ga ima. Znači, potrebno je pronaći ženu koja ga ima, a nije ga rodila, i bićete na tragu!"
Policija je zato dobila nalog da poseti sve žene koje su se porodile u noći između 6. i 7. oktobra. Tako su inspektori došli i u kuću građevinskog radnika Nedžipa Hodžića i njegove žene Šefke, koja je u mesnoj kancelariji već prijavila rođenje, ali i smrt ćerkice Fatime.
Lažna porodilja
Ginekološki i lekarski pregledi su vrlo brzo pokazali da dvadesetšestogodišnja Šefka Hodžić nikada nije rađala, da dete nije njeno i da je sedam meseci nosila krpe ispod haljine i dimija kako bi selu pokazala da je nakon devet godina braka ipak zatrudnela. Ona sama sve to nije poricala, ali je kategorično odbijala svaku glasnu pomisao sudija i inspektora da je ubila svoju školsku drugaricu Aliju. Šefka Hodžić nikada nije priznala ubistvo Alije Hasanović. Čak ni kad su u njenoj kući nađeni dukati i prstenje sa pokojnice, beli konac sa bebinog pupka i – krvavi nož. Tako je nastala najveća rašomonska priča u Jugoslaviji.
Istraga je utvrdila da je ova nerotkinja iz Jusića skovala okrutan i podmukao plan da lepoj Aliji ukrade dete. Zatim je zamolila rođake da pošalju telegram njenom mužu u Titograd, gde je radio na nekoj građevini, da dođe kući jer se "dete rodilo, a krava razbolela".
Braneći se pred sudom, Šefka Hodžić je ponudila tužiocu i sudijama čak sedam verzija zločina, od kojih nijedna nije bila identična sa optužnicom. Šefka je prvo tvrdila da sa ubistvom lepe komšinice nema nikakve veze i da je dete sama rodila. Posle susreta sa lekarima rekla je da su joj dete doneli "neki" ljudi. Kad se našla pred sudskim većem i novinarima, Hanumka je razvezla priču o tome da joj je bebu doneo Ramo Hasanović, sused i bivši osuđenik, koji joj je jednom to i obećao, jer je znao da je nerotkinja i da je tužna zbog toga. Kasnije je čak i priznala da je sa Ramom bila na mestu događaja, da mu je malo i pomogla prilikom ubistva i da joj je on zapretio da će i nju ubiti ako progovori. Da bi ovaj svoj iskaz "dokazala", Šefka je u zatvoru napisala pismo majci u kome je moli da nagovori sestru Huru da svedoči protiv Rame, a zatim je napisala i drugu poruku, u kojoj navodno Ramo moli svog oca da pripazi na članove porodice da ga ne izdaju, jer je ubio Aliju i Hanumki poturio dete i zlato. Spretna ali i naivna Šefka Hodžić se potrudila da ovo drugo pismo stigne do sudije. Međutim, stigla su oba.
Svetska i jugoslovenska štampa bile su prepune tekstova sa suđenja "panteru iz Kamenjače". Što je proces više odmicao, Šefka je gubila snagu, koncentraciju i dah. Sve manje je dokazivala i ubeđivala, a sve više samo poricala delo govoreći: "To delo nisam izvršila, a nisam ukrala ni dukat, ni prsten pokojne Alije. Ja sam nevina. Zločin su izvršila druga lica. Alija je bila moja dobra drugarica iz detinjstva. Zašto bih je ubila kad je njena sestra Mura udata za mog rođenog brata? Da sam to htela da učinim, izabrala bih neku drugu trudnicu a ne baš Aliju. A onda, ja ne bih znala da to učinim..." Tužilac nijednog trenutka nije poverovao u sve ove priče. Za njega je Hanumka iz Jusića bila veoma lukava i prepredena žena, koja čak ni u zatvoru nije prezala od podvala. U dosta naelektrisanoj atmosferi, 25. maja 1970, veće Okružnog suda u Tuzli osudilo je Šefku Hodžić na smrt streljanjem, a Avdiju Hodžića na pet godina zatvora. Ovu presudu Hanumka iz Jusića propratila je suzama – ne toliko što se oprašta od života, već što su je tokom procesa svi najbliži, i majka, i brat, i njegova žena, i drugi rođaci, napustili, čak se i odselili iz Jusića. Šefka Hodžić je ostala sama.
Njen advokat Filota Fila bio je ubeđen da Šefka nešto skriva u sebi. Nije se mirio sa ovakvom odlukom suda pa je, koristeći mnoge propuste u istrazi i na suđenju, uspeo da preko Vrhovnog suda Jugoslavije izdejstvuje ponovni proces u Tuzli. I zaista, Hanumka je progovorila: "Nisam htela da izdam pravog ubicu. Nisam htela sve dosad, plašila sam se za svoju sestru. Ali, sada moram – to je Avdija Hodžić!" Sud je bio ravnodušan prema ovoj istini Hanumke iz Jusića, ali ne i prema primedbama i novim dokazima odbrane. Uz pomoć stručnjaka i veštaka, odbrana je uspela da pokoleba sudsko veće jer je dokazala da jedna neuka i nepismena žena nije mogla sama, dakle bez asistencije, da precizno puca, da izvede carski rez i ukrade dete iz majčine utrobe. Iste godine, 18. septembra, Hanumka iz Jusića osuđena je na dvadeset godina robije i upućena u Kazneno-popravni dom Slavonska Požega na odsluženje kazne.
Međutim, time dosije br. K-15/70 nije bio zatvoren. Ostala je dilema da li je zaista Šefka Hodžić počinila zločin u potoku Kamenjača, a ako jeste – zašto?
Jalova seoska lepotica
Zatvorski psiholozi i sociolozi iz Slavonske Požege pokušavali su u prošlosti Hanumke iz Jusića da nađu onu ključnu tačku njene ličnosti. Šefka Hodžić je na sudu dominirala svojom pojavom. Iako se nije razumela u pravo, predstavljala se kao osoba koja – sve zna. A, u stvari, bila je nepismena, naivna i neuka. Rođena je 1943. u bosanskim planinama oko Zvornika. Završila je samo nekakav kurs za opismenjavanje. Odrasla je u relatvno bogatoj porodici Hasanovića. Bila je seoska lepotica. U šesnaestoj godini je ostala bez oca, koji je ubijen na njivi, pred njenim očima. Tek kasnijim psihijatrijskim pregledima ustanovljeno je da je kao devojčica patila od epilepsije, srećom bez posledica, i da je natprosečno inteligentna. To joj nije mnogo vredelo u životu, jer je rasla u divljini. Jusići su malo i siromašno selo na Majevici sa šezdesetak kuća i manje od hiljadu duša, udaljeno oko petnaest kilometara od Zvornika. Puta nema, pa se do njega stiže samo pešice za najmanje tri sata hoda ili na konju. Nema struje, nema vode, nema škole. Njive su male i strme. Iz tog sela Šefka je u grad sišla tri puta. Prvo kad je išla na suđenje očevim ubicama, potom kada je išla na operaciju i najzad kad je njoj suđeno.
Žena je u tom i takvom muslimanskom selu sve. Njen zadatak je da održi vrstu, da radi, da čuva kuću i da ćuti. Šefka Hodžić se udala 1960. protiv volje svojih roditelja. Kako narod kaže: "Ukrala se za Nedžiba Hodžića!" Devet godina su bili u braku. Hanumka je zbog čestih Nedžibovih odlazaka na teren uglavnom bila sama kod kuće. Njegova plata u beogradskom "Radu" bila je mala, a njiva je slabo rađala. Dane i noći kad su bili zajedno provodili su u mraku, jer su morali da štede gas. Muž joj je bio sklon alkoholu, zbog čega su se često svađali. Najviše žuči, međutim, prosuto je u njihovoj kući zbog njene neplodnosti. Hanumka je bila jedina nerotkinja u selu. Ona je to znala i nije skrivala. Žalila se svojim prijateljicama. Ipak, selo ju je na sva usta ogovaralo.
Šefka je za njih i pre suda i bez suda bila kriva što nema poroda. Zbog toga je ona teško podnosila svoju neplodnost. Jedno vreme je čak išla kod nadrilekara i hodža u nadi da će joj pomoći da zatrudni. Iako je njen muž povremeno govorio da ne mari puno za decu, Šefka se ipak trudila, na svoj način, da rodi. Izmislila je na kraju trudnoću da bi se odbranila i od seoskih abronoša i od pijanog muža. To je, uostalom, lično i priznala: "Tačno je da sam glumila trudnoću. Bilo mi je teško što nisam imala dece. Niko mene ne može da razume, ni selo, ni suci..."
Agresivna i lukava
U očajanju, pokušala je sredinom 1969. da izvrši samoubistvo. Kad je mužu rekla da je trudna, on se odobrovoljio, primio je k sebi i otišao na teren u Crnu Goru. Ona je, međutim, na razne načine pokušavala da mu skrene pažnju na sebe i svoju samoću. Neko vreme je trovala živinu i stoku po selu. Onda je izmislila priču da joj neki ljudi prete da će je ubiti.
Bila je osvetoljubiva, agresivna, lukava, mudra, naivna, impulsivna i krotka. Borila se kao lavica i snalazila kao vidra, jer je osećala da su svi protiv nje. I trideset osam svedoka, i sudije, i tužilac, i novinari, i javnost. U nedostatku dokaza ona je izmišljala, dodavala, pa i lagala, jer je bila svesna da samo ona zna istinu o zločinu u potoku Kamenjača.
U kaznionici "Orljava" u Slavonskoj Požegi Hanumka iz Jusića je prvo završila osnovnu školu, a potom i srednju (odsek konfekcije). Radila je u početku na četiri razboja. Kao najbolja radnica, vrlo brzo je postala instruktor u pogonu. To ju je naravno i obavezalo da se pristojno vlada.
Krajem 1976. umrla joj majka, a da nisu stigle da se pomire. To je bio snažan udarac za Šefku Hodžić. Počela je sve više da puši i da mršavi. Bila je na rubu propasti. Gotovo uništena žena. Rad i nada da će jednog dana izaći na slobodu održali su je na nogama. Odlukom Predsedništva Bosne i Hercegovine, povodom praznika ove republike, 25. novembra 1982, Hanumka iz Jusića je zajedno sa još dvadeset sedam zatvorenika, posle trinaest godina zatvora, pomilovana i puštena na slobodu. Obrazloženje je bilo kratko i jasno: proces resocijalizacije je završen, dalji boravak u zatvoru izlišan. Od tada se gubi svaki trag Šefke Hodžić. Priča se da se udala i da danas živi u Srbiji pod drugim imenom. Ljudi i danas misle da im Hanumka iz Jusića duguje istinu i da treba da progovori.
|
