Lektira
|
Miljenko Smoje, Nedjeljna Dalmacija, 5.10.1975. Bunimo se kad čujemo za naš Split da je surov grad. A surovi smo toko da san se i ja nikidan naježija i pripa. Bilo je strašno ka da sniješ niki ježivi ludi san. Jednu mladu ali bolesnu ženu koja se mirno sa svojima fagotima vrti po gradu i bespomoćno, ka tica u čibu, skakuće gori-doli, tu jadnu ženu, nikidan oko sedan i po uri navečer, ufatilo nasrid Rive u đir najpri desetak, pa stotina pa priko ijade mladići i cur. Teško je zamisliti take surove prizore! Bespomoćna bolesna žena u kolo, a oko nje mlada rulja, obisni momci i divojke. I ona se zaklanja sa svojima fagotima, plače, moli ali milosti za nju nima. Viče jin, moli ji, kune ji a onda, bidna, urla: "Životinje! Životinje, pustite me!" I ona plače, a okolo lipa mladost udri u smij. I saobraćaj je nasrid Rive sta. Trču za njon. Pobigla in je u kafanu. Konobari je moradu skrivat i molit milost za nju. Krvava predstava traje najmanje po ure nasrid spliske Rive. I svak je to vidija i svi smo skupa bili nemoćni. "Meni je došlo da uletin, da kleknen isprid nje", priča mi jedan invalid koji se tot naša, "pa neka i meni zvižđu, neka me turaju, neka me gazu. Izbezumija san se, nisan zna ča ću činit. Da mi je rivolver bija u ruke, puca bi u tu gomilu". |
