Mosor2

Gosti: istoričar Slobodan G. Marković, novinar Petar Luković, putnik Pavle Rak, Andrej Nosov, Sara, Maja i Časlav iz Inicijative mladih
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

...

Svetlana Lukić: Sada slušate Petra Lukovića. Počeli smo pričom o spotu na CNN-u, koji je emitovan pre neki dan, kojim Srbija pokušava da popravi svoj imidž u svetu.


Petar Luković: Kako je Srbija razbila blokadu CNN-a, a? Ne, spot je prikazan jutros i ići će četiri nedelje i to za neku smešnu sumu, pola miliona evra, ta reklama u kojoj nigde nema ljudi. Znaš, u svim reklamama imaš neke ljude, turiste koji skaču u vodu sa nekih stena, nekih koji nešto jedu, a kod nas uopšte nema ljudi, samo neka priroda, naravno hram svetog Save, to nije moglo da omane, onda neka reka za koju pretpostavljam da je srpska, otkud znam, možda i nije. Onda su tu neke planine i šume koje su takođe, pretpostavljam, srpske, onda Kalemegdan, pa neki vozić sa nekom decom, možda budućih malih DSS generacija, živela Srbija. Onako jedan grozomorno amaterski spot, podseća me na nekakav dil toga koji ga je radio, kao - hej, majstore, imam ortake, imamo kameru, možemo mi to, mi ćemo to na brzaka. Znaš ona srpska čuvena šema - da se i mi utalimo u nešto.

I izgleda onako imbecilno, ali taj imbecionalizam ne bi bio ni toliko strašan, ostao bi na nivou amaterizma i neprofesionalizma, nečeg što je tipično za nas, da se iznenada tamo ne pojavljuje ogroman grb, sa onim orlovima, samo je još falio Koštunica kako potpisuje ustav i naš Velja Ilić koji širi ruke i viče - živela Srbija. Zašto grb, ja nigde na sličnom mestu nisam video ni grb ni zastavu, piše samo koja je zemlja, jebote. I poslednji kadar je neka ptica, ode ptica iz te zemlje. Ne znam šta je poruka, zemlja bez ljudi iz koje i ptice odlaze. Dobro, kakva je ovo zemlja iz koje čak i ptice na kraju odlaze. Dakle, nikakva blokada CNN-a tu nije ukinuta, niti je osvojena Amerika, niti smo mi sada medijski profitirali. Ti i ja sada da im damo pola miliona dolara, i mene će da puste, i sa pticama i bez njih. Valjda ako već nešto takvo radiš, onda napraviš nešto što se pamti. Pamtim reklamu za Kipar i za Tursku, Maleziju, Indiju - koju god pomenem, sve su fenomenalne. Ovo je apsolutno najgora reklama od svih koje sam video, ta reklama je identična kampanji DSS-a - sve je to kilavo. Ako pamtiš 1999, kada smo se naslušali pesme Volim te, otadžbino moja, pa je l' se sećaš kako je uz nju išao onaj spot - žito, pa nasmejani ljudi, pa odlučni ljudi, pa borci, pa tenkovi, pa sve. Znaš šta, šta god mislili o tom spotu, taj je spot imao nekakvu priču, ovaj spot nema ništa. Šta je ideja spota, da privuče ljude da na osnovu toga dođu u Srbiju. A drugi deo te kampanje je predviđen u štampanim zapadnim medijima i jedan od osnovnih argumenata te kampanje biće fotografija Koštunice sa glasanja za srpski ustav. Pa, zamisli ti Norvežanina, Šveđanina, Danca, Francuza, Italijanku, pojma nemam, koji će da dođu u Srbiju zato što će videti fotografiju Koštunice koji glasa za ustav. Pa jebe im se i za ustav i za Koštunicu i za sve ostalo.

Svetlana Lukić: A zar nije njihova ideja da se tim spotom menja imidž Srbije? Ja sam to tako razumela, kao da smo mi jedan pitomi svet, pitoma zemlja, da popravimo taj loš imidž.

Petar Luković: Da, verovatno zato nema ljudi. Znaš, kad bi prikazali te ljude verovatno bi ovi pomislili - pa, nisu se ovi baš previše promenili, jer ti kad vidiš te ljude kod Palme ili kod Velje ili na DSS-u teško bi nekog ubedio da je Srbija miroljubiva, tolerantna, obrazovana, civilizovana, koja teži Evropi. Ti ljudi tako izgledaju, jebi ga, šta da ti radim. Uostalom, ti sad gledaš na Palmi plus te njihove kampanje i slušam priče o njihovim rezultatima i 70 odsto tih rezultata se svodi na to da Palma kaže - evo, mi smo sad u nekom selu kod Jagodine, ovih dana smo uveli struju, tu nije bilo struje 106 godina i sad smo mi uveli struju, to je kapitalan događaj. I srećno stanovništvo se ljubi sa banderama zato što ima struju. Onda je Velja u nekom drugom selu napravio jedan deo puta, drugi deo puta će eventualno da im napravi kada bude video kako će da glasaju. Ali i taj deo puta njih čini srećnim, a u trećem selu dobili su vodu, nisu imali vodu, nisu mogli da se kupaju godinama i sad je tamo potpuno oduševljenje. I kada ti sabereš šta su njihova dostignuća, dakle, to su voda, struja i put, pazi, 2007. godine. Pa, jebo te Bog, i kanalizacija, izvini, i kanalizacija, uvedena je kanalizacija, neće više govna plutati po površini, sada ćemo ih uterati u zemlju, kao što su Rimljani radili pre 14 vekova. E, a šta se ne pominje, ne pominje se Evropa - šta ćeš u Evropi. I onda vidiš tu intenzivnu samodovoljnosti jedne samoizolacije, potrebe da kažeš - ma, nas ništa, bre, ne interesuje, uopšte nas ne interesuje šta se dešava van granica ove zemlje. Čak i mlad svet koji nekom teškom mukom, ne znam kako, pređe granicu pa ode negde, najebao je. Jedan poznanik nedavno je otišao u Dortmund, došao je u 11 sati uveče na železničku stanicu i čovek nije znao da izađe iz stanice, jer se ne kupuju žetoni, nego se ide na kompjuter da se ukuca nekakva šifra, da bi dobio neki mali čip ili već neku kartu da izađeš napolje. Čovek to ne zna, on to nikad nije video. Pa ljudi će da odu, pa će biti izgubljeni. Jedno od osnovnih pitanja ovde je postalo - kako ste se vi snašli u svetu. Pa teško.

Pazi konkurencija, šta će nama konkurencija. S druge strane, kad ti pogledaš, a šta mi radimo u ovoj zemlji, šta mi proizvodimo. Evo ti, na ovom stolu, u mom stanu, šta ti imaš iz Srbije. Mi ne proizvodimo ni peglu, ni čačkalice. Okreni sve te stvari, pa ćeš videti - Made in PRC - People Republic of China, sa simpatičnom skraćenicom koja se zove - PRC. Hoću da kažem da postoji jedna užasna averzija prema svetu koja je vidljiva ili nevidljiva, jer nas svet uopšte ne interesuje. 80 i nešto odsto Srba nikada se nije vozilo avionom, a ja se kladim da bar 90 odsto njih nikada nije ni videlo avion uživo. Zašto bi ga videlo, neće valjda da ide na aerodrom da ga gleda, razumeš. Mi smo jedna od četiri zemlje u Evropi koja nema unutrašnji vazdušni saobraćaj. Pa nema, gde da putuješ iz Beograda, gde da putuješ u Srbiji avionom, gde?

Ta averzija prema Evropi nije samo stvar trenutka ili trenutnog prekida pregovora. Nas generalno to uopšte ne interesuje. Nas interesuju ove lokalne stvari, voda i struja, pa kada imaš vodu i struju, ma idi, bre, ceo svet je tvoj. To je ta domaćinska Srbija. Gledam kako izgledaju ti skupovi, oni izgledaju kao neka vrsta, daleko bilo, parastosa. To je toliko ozbiljno, to je sve tragično, to je sve teško, uzvišeno, tu nema zezanja, ne možeš da čuješ smeh, šalu, ništa, to je sve ozbiljno, smrtonosno. S druge strane, imaš jedan ludistički pokret kod ovog Dinkića. Mislim da je za ovih mesec dana taj čovek obećao, odnosno rasprodao, dao u amanet jedno 6,5 miliona stanova, duplo više firmi. Toliko je zaposlio ljudi da cela bivša istočna Evropa može da nađe uhlebljenje u Dinkićevim planovima. Imaš ove radikale o kojima nemam više šta ni da kažem. Imao sam tu nesreću da sam sinoć slušao Vučića u nekoj emisiji. Njihovo ponašanje na tim televizijama u tim kravatama je potpuno drukčije od njihove kampanje kroz spotove i bilborde. Vidiš te neke ljude koji se pojavljuju u njihovim spotovima, ti ljudi izgledaju kao da su se pojavili iz neke druge partije. Oni koriste dezodorans, neki nasmešeni, mladi ljudi koji ne greše u padežima, izgledaju fino. Jedna od njihovih parola je - živeti kao sav normalan svet. Pazi, oni koriste parolu koju je Građanski savez koristio 1996/97. Međutim, onog časa kada počnu razgovori na televiziji, toga nema, tog sekunda počinje ludilo i to je nezadrživo.

Sama ta kampanja, evo, sad ulazi u zadnju fazu i slušam ta obećanja, tu vrstu ludila. Pa dobro, jebote, to stvarno postaje neka vrsta cirkusa. Možeš čak i da se prihvatiš da partije kupuju ljudima torbe, tašne, pa im daju patike - ne znam da li greše, pa im daju dve leve, ali nebitno je, neka se ljudi snalaze, neka se menjaju. Kada idem po tim gradovima i razgovaram sa ljudima, postoji jedna reč, koju nisam često čuo ni u vreme Miloševića, a to je strah. Uzmi Jagodinu, tu je ovaj Palma, dakle, ne čovek nego drvo, on je tamo feudalni gospodar. Gledao sam ga u nekoj emisiji kako stoji okružen kamerama i pokazuje ovako - odlučio sam da tu bude trgovački centar. Mislim, on je odlučio, ne možeš ti da kažeš da je to glupo, da je bolje da tu bude park. Ne, on je odlučio i ponovo nas vratio u one prve višestranačke dane devedesetih, kada je stvarno postojala ta vrsta straha, koji je bio prosto vidljiv. Tada smo bili suočeni sa onim sumanutim izborom – s jedne strane Ante Marković, hiljadu maraka plata, imaš pasoš, pa možeš da putuješ u svet, a s druge strane Milošević, rat, ludilo. I onda sam mislio - pa jebote, valjda je narod pametan, pa zna šta će da odabere. Onda shvatiš, naravno, da nije pametan i da je odabrao ovo. I sada slušamo sve ove priče o demokratiji, o fenomenalnim slobodnim izborima, a videli smo kako to izgleda kada je bio referendum za ustav. To je iskustvo od pre tri meseca i slutim da je svašta moguće 21. januara. Nemam nikakvu garanciju da će se onaj CESID, koji se onako ponašao 28. i 29. oktobra prošle godine, sada ponašati drukčije, otkud ja znam. Ako su me jednom zajebali, ne znam zašto me ne bi zajebali drugi put. Stvarno više nikome ne mogu da verujem i to je jedna mešavina umora i straha, umora zato što sve to previše traje.

Tema Kosova se u ovoj kampanji tu i tamo pominje. Koštunicu ili bilo koga kada pitaju da li država Srbija, njena vlada, odnosno premijer, odnosno on, ima plan za slučaj da se dogodi neka vrsta nezavisnosti - uslovna, refleksna, sportska, nebitno je, da li imaju plan. Ne, njihov odgovor je sledeći - nije se još u istoriji desilo da nekoj zemlji oduzmu 15 odsto teritorije, mi verujemo u međunarodno pravo, to se neće desiti. Pa dobro, čekaj, polako, pretpostavimo, daj mogućnost da se to desi. Ne, to je nemoguće, mi stvarno ne verujemo u mogućnost da će Ujedinjene nacije to dozvoliti, a osim toga tu je Kontakt grupa, pa Kina i Rusija. Pa dobro, čekaj, da li postoji mala teoretska mogućnost – ne. Oni više nemaju veze sa realnošću, nas vode nekakvi bolesnici. Samo mentalno poremećen čovek odbija da vidi ono što jeste, on vidi svoju sliku sveta u kojoj mi ne učestvujemo, mi nismo tamo. Kažu - Kosovo je u preambuli Srbije, a što bi rekao Nenad Čanak - jeste, pa i na tarabi piše sladoled, pa još nikog nismo videli da liže tarabu.

Tema Evrope, tema Mladića, čega se god dohvatiš, tema svih mogućih afera – ti vidiš da reč je o jednoj vlasti koja je potpuno rastočena. Ne samo što je feudalizovana sa ovim ministarstvima, u kojima svako radi šta god hoće sa parama koje mu ne pripadaju. Ko je bilo gde na svetu video ministra tipa Velje Ilića sa takvim kompetencijama? Zamisli da u Americi postoji ministar kapitalnih investicija, koji bi iz Vašingtona odlučivao da se gradi put u Arizoni, da li je to iko čuo. Ne postoji ni ministar koji je u ostavci kao Dinkić, koji je valjda dao ostavku, a ja želim da verujem da je on konačno dao tu ostavku, a i on tvrdi da ju je dao i da je otišao. Mesec dana nakon davanja te ostavke, on tvrdi da je baš ovih dana on ljudima dao po 5.000 u zdravstvu i da je on to poklonio, dakle, lično i da on lično predstavlja njegov, pazi, njegov nacionalni plan. Ja bih razumeo da Dinkić ima svoje pare, milijardu i 700 miliona dolara, pa da kaže - to je moj plan i ja to mogu da dam kome ja hoću, a takve su njegove reklame na televiziji. I onda mogu da razumem vrstu gađenja od politike kod ljudi, ali ne mogu da razumem ljude koji kažu - ja se ne bavim politikom, meni su svi isti, mene politika ne interesuje. Pa, slušaj, to možeš da kažeš ako živiš na Islandu ili u severnom delu Švedske, stvarno možeš. Ali ne možeš nijednu stvar ovde u Srbiji da obaviš bez politike, žao mi je. Naš život zavisi od nje, moj i tvoj život. Kako da ti kažem, postavlja se pitanje da li će Srbija ostati poslednja, najgora zemlja u Evropi ili postoji neka makar mala nada da krenemo napred, da budemo nekakva mala normalna zemlja. Ne kažem odmah, to je nemoguće.

Udvara se biračima, kao da su oni najgenijalniji, najpametniji, najfenomenalniji, a to je apsolutna laž. Mi znamo kakav smo mi narod, svako od nas zna kakav smo mi narod. Većina tog naroda je glasala za Miloševića punih 15 godina. Ko je kupovao njegove knjige Godine raspleta, ko je kupovao one kalendarčiće, znaš one džepne, u kojima se obeležavaju rođendani, menstruacija ili već šta. Devet miliona ih je štampano svih tih godina. Ko je to koristio i gde su oni posteri sa Miloševićem, koji su prodati u 2-3 miliona primeraka. To je visilo po sobama i ja se stalno zajebavam kada se žale kakav nam je natalitet. Pa naravno da ti je takav, kada ti Milošević visi u sobi. Ko će da tuca u sobi sa Miloševićem koji te gleda. I kada se sve to završilo, ti maltene nisi mogao da nađeš nikog od tih ljudi. Gde su ti socijalisti, nema nijednoga. Pa naravno da ih nema, svi su prešli u druge stranke - pa kako je stvoren DSS? Dileme koje imamo u vezi sa Koštunicom su iste kao one u vezi sa Miloševićem - Mladić, ratni zločini, istorija. Zato najiskrenije verujem da su ovi izbori, neću da kažem istorijski, možda i jesu, pojma nemam, ali su užasno važni. Kako da čovek ponovo izdržava pod Koštunicom, Veljom Ilićem, Dinkićem, Zoranom Stojkovićem? To je stvarno strašno. Voleo bih da živim u zemlji u kojoj će policajac, što bi rekao Nikola Samardžić, pri izlasku iz te zemlje da vam kaže - gospodine, srećan vam put, lepo se provedite i obiđite što više, pa nam se vratite da nam prenesete to iskustvo. Zamisli tu scenu. A ne, nego ti ulaziš u ovu zemlju, a tebe policajac pita, kao što je mene pitao sto puta - a gde je lice putovalo, jer je lice sumnjivo, lice je bilo u inostranstvu, zna jezike, šta je ono tamo radilo.

Želim da ono što je normalno i prirodno postane vlasništvo svih nas, da taj jebani pasoš i ta jebana viza bude nešto što je najnormalnije. Da ne moram da objašnjavam u ambasadi zašto idem u inostranstvo. Nemam pojma zašto, možda ću da odem jednog dana, a onda mi oni kažu - pa vi nemate pozivno pismo. Nemam - e, pa onda nećete moći. E, pa onda ko vas jebe, odbijam da budem deo pozivnog pisma, neću. Imam svoje pravo da kada mi se digne ona stvar, ako mi se putuje i imam pare - da otputujem negde i da ne moram nikome da objašnjavam gde putujem. Zato kažem, kada čovek bude ovde glasao neka pogleda svoj stav, pa neka taj svoj stav poklopi sa nekom od partija. Ne mogu da verujem da u ovoj zemlji danas ne postoji partija koje će pokriti svaku vrstu ukusa. Kod nas postoji sve, ima i koljačkih i manje koljačkih, fašističkih, desničarskih i Obren Joksimović je napravio partiju, imaš manjine jedne, pa manjine druge, imaš dve romske, možeš da biraš da li ćeš Rome ovakve ili ćeš Rome onakve, imaš tri mađarske ili dve, otkud znam. Imaš mogućnosti i ne mogu da poverujem da neko ko je mlad kaže - mene politika ne interesuje, svi su oni isti. Pa nisu isti, sorry, nisu isti. Imamo užasno puno razmaženog tog sveta koji bi najviše voleo da mu neko donese listić, pa da kaže - hajde da zaokružim nekoga. On je iznad glasanja, jebote, on je umetnik, znaš, on nešto radi u životu. Ti ljudi mi se najviše gade, gadi mi se ta lažna prepotencija, kao mi smo iznad, mi nećemo u tome da učestvujemo, a vi ste svi neka niža kasta. Samo se nadam da će puno ljudi izaći i iskreno verujem da postoji ono što mogu da osetim, da kod jedne generacije konačno postoji neka vrsta bunta prema svemu što je anticivilizacijsko. Njima je već dosadno da stalno viđaju sve isto. Znaš šta, živeti u jednoj zemlji među istim ljudima sve vreme, pa nema tužnije stvari. I koliko god me oni ubeđivali da je ovo Srbijica, mala zemlja, prelepa, sa divnim planinama i rekama i božanstvenim pticama koje pokušavaju da pobegnu odavde - mislim, dosadno je. Ne možeš stalno da sediš ovde i da se praviš pametan da je ovde najbolje i da je ovo centar sveta, pupak planete i da odavde popuješ kakav je svet, a nisi nikad bio u svetu. Svaki idiot ovde zna kako se živi u Danskoj, u Nemačkoj, kako crnci užasno žive i belci i svi mogući - čuo je on to od svog kuma, koji mu je preko svog prijatelja to pričao prošle godine.

Sad smo bili u Aranđelovcu i Nikolu i mene su pitali - dobro, a šta vi obećavate. Kada smo rekli - ništa, čovek samo što se nije srušio - pa kako vi ne obećavate ništa - pa ništa ne obećavamo, ni zaposlenje, ni stan, ni kredit, ni smanjivanje stope za prenos stanova od 5 na 2 odsto, ništa vam ne obećavamo, ništa. Nije poenta politike da na takav način manipuliše ljudima. U Srbiji postoji apsolutna posvećenost naroda državi kao takvoj, od države se očekuje sve, da ti da posao, da brine o tebi, da otvori fabrike, da ti da kredite. Država mora da bude kao majka i otac i ljubavnica i švalerka i švaler, sve mora da ti bude država, bez države si nemoćan. Pa neće država da ti daje stanove, neće država da ti daje kredite, bar moja država. To daju banke, pa moraćeš sam da se potrudiš da to nađeš. Ništa vam država neće dati. Čim pređeš granicu to je tako, to je svet, to je Evropska unija, to je Amerika, to je tako i nemoj da se lažemo. Ja ne znam šta zamišljaju ti ljudi koji glasaju za Koštunicu, Ilića, Nikolića, kako se živi u Evropskoj uniji, šta je u njihovoj glavi, kako to izgleda. Evo, sad je bila vest o tome da su iz Bugarske poslali neke koske, nečije mošti, jebi me, sad ne znam, na Kosovo su poslali. Bugari su nam u dobroj volji poklonili te svete mošti koje smo preneli na Kosovo i zanimljiv je kraj te vesti. Kaže da će dolaskom tih moštiju na Kosovo život procvetati u selima gde će mošti biti. Dakle, taj hepening pokazuje da je đavo odneo šalu. Kao da smo svi zaboravili kako je počela 1990, kada smo one mošti šetali po zemlji, pa otvarali jame, pa prebrojavali mrtve, pa šta je sve iz toga nastalo. Ali sama činjenica da se ljudi 2007. bave time, izvini, to je malo bolesno, bolesno je na pojedinačnom, a još je bolesnije na kolektivnom nivou. Zato, kad sve to saberem, 21. januar će biti vrlo bitan za sve nas, jer tri godine pod Koštunicom je bilo užasno naporno izdržati. Meni je to bilo napornije od šest godina pod Miloševićem, na mentalnom nivou mi je bilo gore, odvratnije, jer smo pre te tri godine imali jednu drugačiju Srbiju. To je kao u onim jevrejskim kletvama – da bog da imao pa nemao. Mislm da je došao trenutak da malo odahnemo i da nam svima bude malo bolje. Suprotno od one ptice u spotu, koja odlazi u pizdu materinu, da se mi ipak malo vratimo, da dođemo k sebi ili će ona ptica biti u pravu.

U zadnjih 15 godina ti i ja živimo u četiri države, pa malo je mnogo. I svaki izbori su bili istorijski: da li će 1998. predsednik Srbije da bude Lilić ili Šešelj, pa hajde da glasamo za Milana Milutinovića, manje je zlo nego da glasamo za Šešelja. I hajde da glasamo za Koštunicu 2000. godine, pojedeš govno pa glasaš, gadno ti je u ustima, naravno kada si pojeo govno, ali ipak je on manje govno nego onaj drugi. I stalno tako te dileme istorijske, pa hajde, jebote, sad je bitno, pa daj, pojedi govno, pa još jedanput. Ovo je prvi put u mom životu, da vam kažem iskreno, da sam srećan što glasam za nešto što je slika i prilika mene. Moraju malo ljudi da misle, da ostanu sami makar dva minuta, makar jedan minut, makar 30 sekundi, pa da kažu - jebote, stani, moram o sebi da mislim. Pogledaj nam zdravstvo - ako si, daleko bilo, bolestan pa treba da vadiš nekakvo uverenje, da ideš na nekakve komisije, to se pretvara u noćnu moru. Ako treba da zatvoriš firmu u ovoj zemlji, a imao si nesreću pa si je otvorio, pa si se nešto zajebao i probaš da je zatvoriš, pa najebao si. Svet je smislio sistem - jedan dan otvorio, drugi dan zatvorio, gotovo, završena priča. Ne bre, jebote, ja sam imao neku firmu, taj XPress sam imao, jebote, tri i po godine ne mogu da zatvorim firmu, ne mogu da dokažem da uopšte ne radi. Edukacija, život, zaposlenje, posao, teško je ljudima objasniti da njihov glas ima direktne veze sa njihovim životima, autobusom, cenom hleba i smogom u gradu, sa Pančevom, njihovom decom, školom. 2007. moram da budem do te mere plastičan i primitivan i da objašnjavam ljudima šta znači glasati.

Znaš, osećam se kao 1945, kada su išli u planine da objašnjavaju seljacima zašto je bitno da znaju da čitaju i pišu. Neverovatno je koliko ljudi ne osećaju korelaciju između glasanja i svog života. Znamo gde vodi svako pogrešno glasanje, to smo videli, pa zašto se ljudi ne sete šta je bilo, svi koji su glasali za Miloševića i za radikale, pa u šta su nas uveli. Pa ovi koji su glasali 28. decembra 2003. u šta su nas uveli. Pa dobro, da li ima kraja, da li mogu da računam po prvi put u životu na neku elementarnu logiku ove nacije? Ja bih strašno voleo da živim u zemlji koja ima preciznu ideju šta hoće. Ne bih imao ništa protiv da nam se ovde kaže - Okej, mi nećemo u Evropu, pa ćemo mi koji smo za Evropu nekako da se snađemo, ali nas sve vreme ubeđuju da oni hoće u Evropu, a čine sve da mi tamo ne uđemo. I sad, pola ljudi ovde veruje da oni hoće u Evropu, a mi koji smo malo sumnjičaviji vidimo da oni neće u Evropu. To ti je i priča u vezi sa Mladićem - hoćemo da rešimo problem oko Haga, ali pod b - nećemo da hvatamo Mladića. Ili - mi smo za kapitalizam, ali pod našim uslovima. Nijedna zemlja nema takve probleme u ostvarivanju bilo kog cilja kao što ima Srbija. Kako su druge zemlje iz tranzicije došle u situaciju u kojoj se nalaze, kako su nas prepišale i Albanija i Hrvatska i Mađarska i Slovačka, Bugarska, Rumunija. Kako se oseća premijer Koštunica kada čuje da 5.000 Piroćanaca kopa po knjigama pokušavajući da pronađe nekog Bugarina kao svog pretka, ne bi li dobilo bugarsko državljanstvo, a samim tim pasoš i vizu. 5.000 Piroćanaca hoće da postanu Bugari. Da ti je to neko rekao pre 10 ili 15 godina, ti bi se upišao od smeha, pa svi bi se upišali od smeha da im je 1988. neko pomenuo Čaušeskua i rekao da će Rumunija da uđe u Evropu pre Srbije i Jugoslavije u to vreme, koja tada samo što nije ušla u Evropsku uniju. Zar nekog nije malo blam zbog toga? Uopšte se ne ljutim na Rumune i Bugare, kako da se ljutim, nemam nikakvog razloga, super su oni, čak su i previše fini prema nama, kad pomislim kakvi smo mi bili prema njima u ono vreme. Ne zaboravljam da je gomila ljudi odlazila u Rumuniju da sa 100 dolara pokaže kako je moguće kupiti ceo grad, hotel, žene, decu, da ih poniziš, da pokažeš koliko smo mi fenomenalni, a oni bedni. Točak istorije se malo okrenuo.

Mi smo izgubili godine, godine su straćene, upropašćene. Kada su Bugarska i Rumunija uspele da prođu taj tranzicioni period, da prilagode svoje zakone - pa u devedesetim, nisu to uspele samo u zadnje tri godine, to je proces koji traje 15 godina. Kod nas se očekuje mi to možemo za godinu dana, za šest meseci. Evo, čujem sad da će tri meseca od formiranja vlade biti nastavljeni pregovori sa Evropskom unijom, a već iduće godine ćemo biti u članstvu, a one tamo punopravni članovi i verovatno predsednici Evropske unije i najbolja država na svetu. Svako od nas je gospodar svoje sudbine, svako od nas mora u svojoj glavi da vidi šta hoće. Ne možemo više da budemo taoci ove zemlje, osećam se stvarno kao da živimo u nekoj vrsti rezervata. Izdržali smo kao pojedinci i kao neka vrsta kolektiva ne znam koliko godina. Pa da smo nekog ubili, odležali bi 15 ili 10 godina, a ovo traje od 1987, ovo ludilo traje 20 godina. I dokle? I ako sada ponovo sami sebe kaznimo i sami sebi udarimo kaznu od četiri godine, pa jebiga, bolje nismo ni zaslužili, stvarno.