Ovo lito bilo j' svega. Prvo sam iša' u Liku, unda na kamp u Dugu Uvalu (bome j' povražiju dugačka), unda u Lovran 'amo kod Opatije, a kasnije jopet u Liku kod bake 'edne i druge, odaklen sam iša' vrag zna kuda: i u Karlobag, i na izvor Gacke i u Veleb't, sve ti vrag ne odnije, bome svakuda. Sve j' to lipo i krasno, al' prebrzo j' prošlo. Kanda i nisu bila tri miseca. Ima sam svakakvije planova, al' vrag bi ih sviju ispunije. Nemerem reć' da mi je lito propalo, bar sam se iskupa', naspava', naije pečenke, naloka' valj'a 100 litara varenike veše kuće (mlijeka z' bregov)... Tako 'ednog sunčanog dana iša' ja s majkom mi i još nekim ljud'ma u Karlobag. 'Est da je bura pirila, vrag ti oči iskopa', i dobro nas propuvala, al' ja sam se okupa dva – tri, pet – šest puta. Posli', kad se već umor'li, o'šli mi traž't što pojist. Probazali nekije 100 meteri i došli, vrag ti sriću poije', u neku birtijet'nu. Reko: „Imate l' što za pojist?“ Veli ona: „Ima, ranko, što 'š?“ Tako se nastavije razgovor dok svaki od nas nije probra' štogod za se'. Men' s' donili plosnati kru' u pladnju ki tepsija. Ala, šta su ga namećel' gori: slanin'čine, salame, sira, kobas'ce, gljiva, i vrag ti više zna… Nisam ni poče' ist, kad eto ti men' ose u pladanj. Vrag u teb' cvrča, što si amo došla. Pogleda' je ja, privati' se nož'ne i u sekund' ju zakla' ki' vuk ovcu. Vrag ti gaće zatra, ti š' meni moje ilo 'ist. Da je sad kaki Amer ovdi bi bilo: Di end of stori.