6. Treking Samoborsko gorje 2006

Samborsko gorje…. CCa 60km - 13h40min - Zadnja sam pripuzala
Čula sam za to gorje , ovak ovlaš, za neki Okić, Oštrc, možda za Japetić…. Kada smo išli prije 3 tjedna pogledati di i kako izgleda to čudo od malih brdašca skužila sam da ću dobiti morsku bolest od silnog spuštanja i pentranja …
Startali smo u 9:00, odmah u breg , što meni nikako ne odgovara jer več poslije prvih pet minuta hropčem ka stara svinja …..poslije
1KT Crkva Sv. Ane počinje asfalt što meni ipak bolje odgovara, a pogotovo nizbrdo…
Do Kt 2 Okić i sve do KT3 Oštrc i KT4 Veliki Vrh
Hiža?? :D u Braclovju
POGLED SA OŠTRCA
imala sam super vodića. Anđelko je uporno tvrdio da mu ne vjerujem i da sam skeptična glede njegovih kratica, a ja mu nikako nisam mogla objasnit da još od Velebita vjerujem da je sigurno u 99% slučajeva u pravu …. Poslije Velikog vrha kojeg sam prošla u 12:35 (dosta prije limita u 14:00, iako sam prije same trke sumnjala da ću uspijet ).
Dalje sam trčala sama, mislim da po putu br, 22 koji se spaja na 23 te negdje prema kraju asfalta naletila na Boženu .
Božena i frend na Piramidi
Skupa smo našli KT5 Piramidu na Japetiču, a nastavila sam opet sama po putu br 48.
Pokled sa Piramide na JapetičuPD Japetić
Pogled sa PD Japetić
KT6 Zečak je neko malo brdo . Kaj ja znam , do tam mi se uopče nije ni žurilo, a da ne pričam o KT7 Scoutova kuča.
Sv. Ivan
Da nisam prije Delivuka (više vuki nego Deli) srela jednog od natjecatelja, bi umrla od dosade . Jest krajolik je nadasve neobičan , zanimljiv , ponovo sam imala osječaj ko da sam negdje u drugoj državi . A pase sam sanjala još tri noči poslije trke …Poslije Scoutove kuče sam opet ostala sama, malo oslikaval prirodu s mobačem dopisivala se sa frendovima čak pričala na telefon, ono kao, pa imam vremena do 2 ujutro...
Micka se slika ;)
Taj Slani Dol nije tak daleko (s autom to izgleda mighty drugačije ). Pošto mi više odgovara asfalt i pao je mrkli mrak, odlučila sam od Noršić sela pa do Malih jezera hodati (jogirati) cjelom rutom po cesti . Dok sam sa ceste kretala po asfaltu nazad do Malih Jezera sam srela dečka za kojim sam “jurila” o Scoutove kuče. Odustao je, - da nema markacija-. Ja sam ga veselo potsjetila da mu ne trebaju markacije da ima potok, ali on za razliku od mene nije bio za avanturu takve vrste. No i tako je naša vrla avanturistica krenula prema KT8 Eko centar u Slanom dolu uz potok . Izgubila sam se već nakon prvih 10 min , jer kak bum skužila koji je to krak potoka , zašto jebeno od jedanput nema više puta . Hodala sam na sve četri sa kartom u zubima , razmišljala kako je Blair witch projest goli kurac za ovo kaj ja radim . Naravno za takvo nešto se sigurno ne bi odlučila da prije tri dana nisam bila u Eko centru s autom. Pa sam si uz kartu nekako mogla predočiti da ako se popnem na vrh te jebene šume , da ću izač blizu civilizacije . Od jednom sam ugledala sa lijeve strane neka svijetla. Uvjerena kako nisam sama na stazi, počela sam se derat i dozivat moguče supatnike u noči. Da bi na kraju moja plava glava ipak skužila da je to javna rasvjeta na drugom bregu, pa sam se ko luđak spustila po guzi dole u potok , nebi li barem donekle mogla normalno popeti se u brdo. Skužila sam da je struga ipak preduboko, da su svijetla negdje iza lijevo, da mi je bolje prebacit se na ljevu stranu potoka , pokušat nekako kretati se kroz gustu šumu prema svjetlu - spasa od mračnih sjena i uplašenih ptica. Nakon nekog vremena sam stvarno naišla na široki put koji vodi do Slanog dola – hvala bogu. Do KT8Eko centra – klasika -, pitala u gostioni, dalje po po poznatoj cesti, skrenula prema Dubravi Samoborskoj, di mi više ništa nije bilo jasno . Majko mila! Neznaš koja cesta je ucrtana koja nije, a da ne pričam o znakovima na cesti. Tabli sa imenom sela (iako su ovi bili najurbaniji od svih tog dana), nije bilo. Dok sam se izvrtila šest puto do hebene Grgusove špilje već sam pošteno ispizdila . Pokušala sam pitati ljude po cesti, bezuspješno - subota navečer, Prigorje – teško ne naić na polupijane domorodce . Dok sam se vračala od KT9 više nisam ni znala kojim putem sam došla , da je bio dan nebi bilo problema ali ovako, pa nisam znala više di sam . Mislila sam si, ok ako već na cesti neće niko “pomoć” pozvonit ću ja negdi – šta! kaj bu – bu. Imala sam veliiiku sreću, naletila sam na mrakača srednjevečni par , koji je odmah bio spreman pomoći. Nudili su mi piti , jesti , wc , šta god treba. Zahvalila sam, zamolila da mi samo objasne da di sam i kako da dodjem do Samobora. Dok smo gledali u kartu, svepoprek pričali o trci, trekingu Samoboru, politici, lokalnim nedačama sa novom cesto, gospođa je preložila da me odpelaju dolje do ceste kojom dođem ravno u Samobor, do cilja. Premorena , smrznuta poslije jako kratkog razmišljanja pristala sam , jer sam skužila da dok će oni meni objasnit di kako i zašto bu to bolje rješenje. Jadva sam odmontirala ruksak i nekako ušla u auto , dok nisam sjela nisam ni razmišljala da me bole kvadricepsi ledja ,… Spustili smo se dole do Vrhovčaka, izašla sam kako i ušla polako ko da sam pijana – motorika u kurcu . Odkrevsala do Samobora di sam po putu srela ekipu koja je već uspjela proslavit ljepi dan. Na cilju je ostao organizator, moj prijevoz, svi su otišli na Pizzu u D&G, Ružica i Dean su čekali samo još mene. Nije mi bilo ni do cuge ni hrane, jedva sam čekala da dodjem doma i da legmen u kadu punu tople vode … Tak je i bilo .
Sljdeča, zadnja avantura Treking lige 2006 – 28.10.06. – Učka Treking…. C ya!