Mikitarije
20.11.2020., petak
Ogledanja
|
Ostao je tek tu i tamo pokoji čudom preživjeli cvijet. Nema više skrivanja u šarenilu latica, plesu šarenog lišća, ogledanja u rosnim listovima i želja upućenih dugama skrivenim u kapima prvih jesenskih kiša. Ogledam se tek u ogledalu. Ovo je to doba godine kad gledam sebe, vidam nezarasle ovogodišnje rane i brojim ožiljke prošlih godina. Sve ih je više, i ožiljaka i rana, i kao da mi se jedino pred ogledalom otkrivaju kad utonem u dubine vlastitih, a ne tuđih očiju. Uhvatim u njima pokret kao da se netko želi skriti od pogleda. Skrivam se od sebe same i to mi uglavnom uspijeva, ali i samu sebe prevarim. Zagledam se u vlagom zamagljeno ogledalo i brzim pokretom ruke ga obrišem i vidim kako unutar mojih zjenica netko prilazi ogledalu i zagleda se, gleda me točno u oči i pokušavam se skriti, ali je rukom obrisano vlagom zamagljeno ogledalo te prilazim i zagledam se i vidim kako se netko pokušava skriti pa rukom brišem vlagom zamagljeno ogledalo… Zavrti mi se od ogledanja, od odraza u odrazima odraza. Ogledanje sebe u sebi težak je proces i neću ga požurivati (znam iz iskustva). Moram samu sebe sobom sebi pripitomiti pa ćemo popričati ja i ja, izmjenjivat ćemo se u skrivanju, ogledanju i traženju, ali ćemo se na kraju gledati ne skrivajući se. Vremena imamo jer doba zamagljenih ogledala tek je počelo.  (foto: Mikitarije) |
