oda ljubavi
gorak okus na usnama mojim
precijenjena ljubav me otrovala
„začin života“ kako neki kažu
a ona zloduh ima svoju kamufažu
ljubav je sranje kroz gusto granje
čarolija koja s vremenom ishlapi
kad od nje ostane samo „sranje“
nek se spašava onaj ko može da se spasi
mnogi su zbog nje na koljena pali
mnogi svoje živote za nju dali
jadni ne bili, ona je glupa izmišljotina
sije tugu, smrt, prava giljotina
„nisam li pjesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane“
rekoše mnogi koji za njom su tragali
znajući da su sami sebe trovali i lagali
ne ljubite ljubav jer naći je nećete
ona se samo izabranima daruje
dok ovim svijetom za njom šećete
ona gorkim usudom zemljom caruje
cijeli sam život tražila tko će me voljeti
ni slutila nisam kako će to boljeti
da sam to znala ne bih je tražila
sebe bih okrunila, voljela i mazila
u potrazi za ljubavlju gubila sam razum
pitajuć se zar se protiv mene urotio univerzum
sada znam da Vranjo ne postoji, da ga nema
ljubav je samo privlačna obojana krema
za ljubav me ljubavnici više ne pitajte
po mojim mislima više ne skitajte
napravili ste rupčagu u mojoj duši
potrudili se da mi se cijeli svijet uruši
svi do jednog bit ćete samo prolaznici
neki tamo nevažni poznanici
beznačajni kao što bijah ja vama
od danas nadalje ratujem sama
imam mač, štit i vizir za oči
da „neprijatelju“ kad pred mene iskoči
podrežem krila koja sam mu plela
nikad više zanesena, nikad zaljubljena
bit ću kučka, proračunata i gorda
ratovat ću prsa o prsa protiv muških horda
nikad se neću predati i nikad više zaplakati
a o čemu sanjam nikada neće znati
jebat ću mater sljedećem koji mi bude tepao
„uništit“ ću ga nemilice dok ne bude „krepao“
više mi ništa dušu taknut neće
ljubav danas bacam u koš za smeće
