razmišljanja, onako, bez veze s mozgom
ZANIMLJIVOSTI S RATIŠTA:
Kad žena kaže muškarcu da želi vezu dobije kraj veze. A može i ovako: Kad žena želi kraj veze kaže da želi vezu.
Kad muškarac želi ublažiti kraj veze kaže da je žena predobra. A može i ovako: Kad muškarac kaže da si predobra bježi što dalje od njega.
Danas me u Plodinama čeka broj 13. To je moj sretni broj. Oduvik. Ko zna koliko san sritna danas, a da toga nisan ni svisna???
Na terasi voćka raste, lista cvita. Gušterice se navijavaju. Ptičice cvrkuću. Proljeće se širi. Moje cviće buja.
U meni nemir proljetni, proljetno čišćenje zbog corone... Uvijek sam se budila u proljeće, sređivala se, šminkala, blistala...
Danas mi je pun kufer svega.
Rad za školu od jutra do sutra.
DOSADNA SAN ZA POLUDIT.
Rado bi sad otišla na plažu i slušala more. Ili da operem suđe?
Spavanje nemoguća misija.
Triba ratovat sama sa sobom.
Stvarno san si dosadna. Moran poludit. I to podhitno, da ja buden ja.
Jesan li ikada napisala gluplji post?
Odradila sve savršeno za školu. Mozak sada prazan. Šljivovica 0,03 za podizanje raspoloženja.
Još uvik ne znan iden li na plažu ili ne. Ponoć je skoro.
Zar san se ja to počela bojat? Iđen mome moru. Rekla san da triban poludit. Samo tako ću opstat uz vedru, veseljkušu ratničkih boja.
Je li vi znate o čemu ja pišen?
Danas san se prvi pita upitala jesan li ja ukleta. Ja ne virujen u čarke, barke, uroke, nabace i ostala sranja.
Ne, ja san definitivno ja. Najveća ratnica svi vrimenena. Priživila san 10 godina lošeg braka, 6 godina ni na nebu ni na zemlji.
Ja san zaljubljena žena. Zatelebana u ljubav, odvajka i navike, zanavik. Amen!!!
0,03 mi je dosta. Djeluje. Mislin da san zrela za krpe.
Aaaaaaaaaaaa vas zanima šta je nova na ratištu. Ništa ljudi moji, baš ništa. Vrime gre, godine pasivaju, moja zbirka pisama se deblja, a ja postajem sve siromašnija na polju ljubavi.
Vidin da vi ratujete tu sve u šesnajš sa coronon, idi kući, biži doma, hoj leć, hoj spat...
Meni je dosta ratovanja. Mislin da san kapitulirala. Možda sutra dignen bandijeru, no danas je na po koplja.
A zašto ovaj monolog? A zašto bandjera na po koplja? Zato što san si sada svatila da san dosadna samoj sebi, dosta mi je Vranje kojem pišen, dosta mi je ratovanja, dosta mi je pisama, dosta mi je škole, dosta mi je SVEGA... No da ne mislite da se odričen života. Ni za koga se ja ne bi žrtvovala.
Jeste li kad prkosili sami sebi i radili baš ono šta znate da ne valja, al išli uzvodno, derali oblake?
Mogla san i ne napisat ovaj post. Mogla. Mogla san i šutit. Mogla. Mogla san uživat. Mogla. Al ja ne želin lažne poljupce, lažne riječi i lažne nade.
Još razmišljan o moru. Ma iden mu kad me zove.
A šta će mi more reći? To znamo samo ono i ja.
Daklen poludila san. Jeaaaaaaaaaaaaaaaaa... U ponoć iđen na rendes s moren. To je prava Mela!!! Takvu se volin!
