AnaM nešto novo nešto staro

Objavljeno je na više mjesta,
do mene je došlo sa nekoliko strana. mislim da treba svi da vide

http://tinyurl.com/2w2jdhy

San-AnaM
Noćas sam te sanjala.
Setila sam se kako sam te prvi put gledala. Bio si nešto najlepše u mom životu. Pružila sam nesvesno ruku ka tebi, i ti si mi malo nepoverljivo prišao. Jedan pogled tvojih tamnih očiju bio je dovoljan da osvoji moje srce.
Pomilovala sam te, nepoverenje je nestalo, i brzo sam te držala u zagrljaju. Tvoje toplo telo, izazivalo je čudne osećaje u meni.
Želela sam da trčimo, da se radujemo suncu, vetru, da osetim travu pod bosim nogama. Želela sam da se zagnjurim u more i da te gledam.
Voleo si me, znam, sigurna sam da si me voleo. I ja tebe volim, uvek ću te voleti.
Uvek?
Koliko dugo traje uvek??
U snu smo lutali po nekoj radnji tražeći hranu, gladna sam kad to sanjam. Ti se nisi micao od mene, znala sam da ako odeš, neću te više naći. Snovi... sve je kao nekad... ne želim da se probudim... Hoću da si uvek pored mene.
Zvuk telefona... budim se i ti nestaješ... Tvoj lavež se meša sa zvucima zvona... sve prestaje. Dok otvaram oči, sneno se podižem iz postelje, i znam, nikad više neću imati psa... možda samo u snu...

Čudna je ta ljubav. Blogeri pišu da je to najlepše osećanje, onda tuguju, sećaju se, prizivaju nekog ko je ko zna kad, ko zna sa kim otišao. Sve same gluposti.
U Svemiru je to mnogo jednostavnije. Možda zato što ne očekujemo ništa od ljubavi, pa to obavezno i dobijemo.
Vi, Zemljani, mnogo davite sa tom ljubavi. Zapakujete je u neke ružičaste snove, drženja za ruku, volite mrak, buljite u planete koje se noću i ne vide, a zvezde su vam, ionako nedostupne, uzdišete pričajući besmislice. Molim vas, kako nekom pokloniti zvezdu koja je vlasništvo Svemirske zajednice? Kad bi je i poklonio, kako bi ta Zemljanka uzela Zvezdu, užarenu kuglu milionima puta veću od planete Zemlje.
Sve normalne pojave, kišu, sneg, led , more, talase, iskoristili ste za ostale ljubavne besmislice. Kiša je kao suze, nije nego, potpuno različito nastaju, srce od leda ne bi funkcionisalo, a talas je samo pomeranje vode usled vetra ili plime...
Da bi tu besmislicu ljubav prikazali kao nešto pravo, izmislil ste papire. To jest mrak, pardon, brak.
Izgleda ta je razlog za brak ljubav, ali i za razvod... naravno opet zavijeno u oblandu ljubavi, nedostatak ljubavi, premalo ljubavi, pogrešna ljubav, ljubav koja nije ni postojala.
Trt Milojko, to ne postoji i tačka.
Na Zemlji mi se dešava nešto čudno, moraću pod hitno kod doktora Robotića, ne mogu noću da spavam, jer mi u misli dolaze neke crne oči, čujem muziku i nežne reči koje mi šapuće vetar njihajući grane, osmehujem se mesecu što srebrom posipa moju postelju, usne su mi vlažne, oči snene, srce brže kuca, samo kad pomislim kako prstima prolazim kroz njegovu kosu.
Mora da sam zakačila neki virus

Tajna sreće

Asfalt se topi, suvo lišće opada kao da je jesen, a zelena trava je samo uspomena. Ulećem u stan skidajući se još sa vrata i ulećem u naručje mlake vode tuša. Kao konj na pojilu odmahujem mokrom kosom upijajući kapljice vode sa rashladjenog tela.

Na fotelji tašna. Nije moja, to sam sigurna. Kako li se stvorila? Ubacujem u nju dnevne novine misleći da je ipak trebalo kupiti onaj zavodljivi novi ženski časopis. Ma ne, ipak ću čitati novine. Otvaram tašnu i...

Cap ca rap, u njoj časopis. Uživam čitajući.

Gladna sam, mogla sam da kupim pizzu, otvaram tašnu da uzmem novac i...

Cap ca rap ispade skoro na pod pizza sa Coca colom. Najm... njam...

Navečer splav. Uh da su mi one sandalice iz izloga u glavnoj ulici i...

Cap ca rap... ispadoše iz tašne

Na sličan način sam dobila i majicu, onu zavodljivu firmiranu suknju od čije cene mi se pre neki dan zavrtilo u glavi...

Iz dana u dan, iz torbe je ispadalo sve što sam poželela. Priznajem, nisam se usudila poželeti labradora, kakvo bih mu ime dala, ili alfa romeo, nezgodno da ispadne u dnevnoj sobi, i kako bih ga strpala u lift??

Iz dana u dan, dobijala sam sve što mi je palo na pamet, i...

Jedne večeri, uzela sam tašnu, polako se išuljala iz stana, i ostavila je na klupi pred kućom. Dosadio mi je život bez želja, život bez borbe, život u kome sam dobila sve na tanjiru.. ne znam da li sam pogrešila???

Kažu, padaće noćas kiša, gotovo sa letom...
Ja ne volim ništa što pada... sa neba, mislim, na ono vodenasto, kiša, sneg, grad....
I da iskoristim zadnji lepi dan... krenem na Savu... više pored Save. Travica, sunašce, možda nešto i cvrkuće, ali ja ne čujem.Idem ja, pričam, smejem se, sve mi koze na broju. Obukla patike, malo, malo pa šutnem nešto nogom, mlataram onom tašnom, pogledavam gde ću na kavicu, baš mi je lijepo...
I... naravno, ne idem po stazama, nego svaki čas nešto šutnem u travi.
Ijaaaaoooo, kud šutnuh... Ono se izdiže iz trave, ogromno.... nešto sa širokom glavčugom, trouglastom, gleda me... poče da se pomjera... telo dugo sigurno kilometar, pa ima neke žute pegice, a migolji, onako klizavo, vlažno, uvija se, pravo na mene... a ja ne trepćem, samo gledam, ne pomjeram se.
Kad sam zaurlala, kao da me živu deru... sakupili se ljudi, neki mladići pobegli, drugi gledaju, ja vrištim....
Zmija.....