26.02.2008., utorak

slika broda Pitao me je kako izgleda moja slika broda. Sama kao brod na morskom bezdanu, obješena je na bijelom zidu galerije. Samo je jedan trivijalan prizor iz cijele gomile sličnih, s varijacijama meteoroloških prilika. Posada, uobičajena. Kapo, časnici palublja, potpalublja, mali od makine, mali od kužine, marineri uz koje su vezane priče o ženama na drugim kontinentima, o druženjima s noćnim damama. Upoznala sam dva kapa, jednog časnika, i dva mornara. Od tada slika broda ima toliko duša koliko sam ih u stvarnosti srela i zamislila na brodu. Toliko stvarno. Skoro da zaboravim, na jednom teretnom brodu sam ručala kod kapa u kabini. Poslom, mada je njegov pogled odavao da bi se rado družio samnom i privatno. Sviđao mi se, imao je na licu lice morskog vuka. To je trivijalan izraz, i ja ga koristim jer je izraz kapovog lica bio baš takav. Ne znam kako bih ga drukčije opisala. Sjećam se da je rekao da je Murteranin. Sad bih ga zavela, tada nisam znala kako da se pustim. Možda više nije niti živ, tad je već imao sijedu bradu. Trivijalnost prizora slike broda trajala je do onog trenutka kada sam zamislila beskraj morske pučine. Vrlo ozbiljna trivijalnost dogodila se kada sam zamislila čudljivost plovidbe malih mrava u orahovoj ljusci na uličnoj bujici za vrijeme i poslije kiše. Mene se ne tiče, događa se njima.

- 09:48 - Komentari (14) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.