Podvodne priče

ponedjeljak , 20.03.2017.

Udarila pripeka na jezeru. Sve se smirilo, pa i ribiči pobjegli svojim kućama čekajući bolje i pogodnije vrijeme za okušat sreću. Riba se povukla u dubinu i miruje čuvajući snagu. Somovi legli u debeli mulj, štuke zalegle u travu, amuri među lopoče. Klenovi se zavukli pod potopljeno granje vrba. Velike plove uklija i žutooka zauzele slobodne uvalice pa sad jedva primjetno titraju perajama hladeći se.

Tamo dolje na pješčanom dnu okupilo se jato šarana. Ruju po pijesku i traže zrna kukuruza, ostatke razmočenog kruha, peleta i razlomljenih boila. Budimo malo indiskretni i načas naćulimo uši... Ima tu zgodnih stvari za čuti.

- Slabo, slabo... - promumlao je stari šaran poznat pod nadimkom Štefina. Bio je najveći i najiskusniji među njima, o čemu su svjedočile brojne rupice od zabodenih udica oko usnog otvora.
- Dečki izgleda štede na boilama ili su se oni proždrljivi cvergli i babuške previše razmnožili.. Nema ni za dobar ručak. Jedva čekam da počne ta šaranaška liga.
- U pravu si - primijetio je njegov kompanjon sa zaraslim ulegnućem na leđima, uspomenom na teško djetinjstvo. - Da nema ovih koji nas hrane. love i puštaju mi bi jeli samo travu, kiselu kuruzu i one tvrde žgance od onog starog frajera s germinom.

I ostali su se uglavnom složili oko izrečenog.

- Nije da sam lud za tim njihovim hobijem - nastavio je Štefina - ali oni te bar nahrane, izvažu, poslikaju, i kaj je najvažnije, puste. U prijašnje doba moralo se biti prokleto oprezan kod klope, jer si lako mogel završiti na rđavoj udici i u škrinji kakvog "mesara", k'o mnogi moji dobri prijatelji. Za inat takvima najrađe trgam najlone.

- Eh, kad bi nas bar samo hranili. Onak, ko golubove u parku, bez tih udica..- primjetila je sjetno jedna krupna ženka puna ikre. Ovak ne znam kak ću proći s tom svojom mlađarijom.

- Ma nije to baš tak strašno.. Evo, ja sam jučer prvi put bil na udici. Bojal sam se jako makar je kontrakuka bila stisnuta, ali je ipak sve dobro završilo. Frajer me poslikal, izvagal i rekel da još moram puno rasti - pohvalio se mladi nabildani ljuskaš.
- Na kraju mi je dal pusu. Isuse, kak me je bilo sram! Inače, meni su najbolje boile od nutrabaits big fish mix-a s aromom brusnice, super su.

- A meni su najbolje od birdfooda s aromom tutti-frutty... mljac! - javio se još jedan gurman.
- Najbolji je šećerac, i to konzervirani! - zacerekala se grupica mladih šarančića.
- Ma kaj vi znate - uzvratio je ljuskaš - vi ste najobičnija derišta.

S vremenom počele su se sakupljati i ostale ribe. Slušale su šarane čekajući priliku da se ubace.
- Lako vama o klopi - zabrundao je som. - Jedete travu, kuruzu, a za vas se, vidim, i posebno kuha... A kaj je s nama? Bijele ribe je sve manje, pa moramo napadati nekakva železa i gume. Puno mi je trendova tak nastradalo.
- Istina - potvrdila je štuka obazrivo se primičući krupnoj žutooki. Nama je najteže, a i svi ribiči nas progone. I nema tu onog "ulovi i pusti"... Svi nas samo deru!
- Baš vas žalimo - uglas povikaše kederi... Pa kaj ne prejdete u vegetarijance?

Som grozomorno zacokće, razjapi usta i bar na trenutak riješi pitanje hrane. Štuka je za to vrijeme sredila naivnu žutooku.
- Možda je u rijekama ipak bolje.. - zapitao se glasno veliki, tusti amur - Tam bar ima dosta mjesta, a i moji kompići imaju bolju liniju.
- To si ti samo misliš - zahroptala je umorno i na izmaku snaga mrena koju je neki klinac nerazumno donio iz obližnje rijeke. - Po rijekama sve više mrežare, ubijaju eksplozivom, love vršama, parangalima... Nije nam za živjeti.
- Ima toga i kod nas, ne boj se - primijetio je do tada šutljivi tolstolobik a velikom trokukom na leđima. Vrag nikad ne spava.

Sunce je polako zalazilo i ribe su se malo - pomalo počele razilaziti.
- Eto ih! - vikne klen kad su na vodenu površinu počeli padati plovci, raubovi, rapale, mepsovi...Bježte ribe!

Jedino su šarani ostali na pješčanom sprudu sred kiše padajućih boila.