Nepoznat Netko donio je Jesen
u Sjevernu Sobu.
O, sada,
kad sve je boja, berba i miris vina,
i kad se cuje pjesma Stvari i Zivina,
i kad mrtvaci vicu od ceznje u grobu,
Nepoznat Netko donio je Jesen
na srebrnom pladnju
u sobu:
grozdje i kruske, jabuke i smokve.

A vani se puse suncanog soka lokve,
i cuje se kroz prozor
gdje u svili dana
pjeva negdje zena
i cvrkucu ptice.

Miroslav Krleza

D-moll

Odlutaš ponekad i sanjam sam.
Priznajem, ne ide, ali pokušavam.
I uvek dođe d-moll.

Spusti se k'o lopov po žicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i teško prođe sve to.

Jedan d-moll me dobije kako odeš ti. U sobi je.
Glupi d-moll uvek sazna kad je to.

Uhvati me čvrsto i ne popušta.
Lud je za tišinom, to ne propušta.
Vodi me u svoj plavičasti dom.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ponekad te nema i sasvim sam
izmišljam način da malo smuvam dan,
ali je lukav d-moll.

Pusti da se svetla svud priguše,
sačeka poslednje zvezde namiguše
- vuče mi rukav: "Idemo!"

Plaši me on, gde si ti? Hiljadu se stvari moglo desiti...
Glupi d-moll, za kim tuguje svu noć.

Uzme me u svoju tamnu kočiju.
Nebo primi boju tvojih očiju.
Znam taj put, to je prečica za bol.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana
i neke stvarčice od herendi porcelana.
I jedan pulover... u kom si bila...

I ostala je ploča "Best of Ru Cooder"
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao željan,
dok me bude
moja mila...

Orao među kokošima

Neki čovjek pronašao je orlovo jaje i stavio ga pod kvočku na svom seoskom imanju. Zajedno s pilićima izlegao se i orlić, i odrastao je s njima.
Cijeli svoj život orao je radio isto što i pilići, misleći da je i on jedan od njih. Kljucao bi po zemlji tražeći gliste i kukce. Kvocao je i kukurikao, mahnuo bi koji put krilima i letio nekoliko metara po zraku.
Godine su prolazile i orao je ostario. Jednog dana vidio je iznad sebe, na vedrom nebu, veličanstvenu pticu. Ptica je gracioznom dostojanstvenošću jedrila po snažnim zračnim strujama i jedva da je koji put zamahnula svojim zlatnim krilima.
Orao je gledao u nebo zadivljen. "Tko je to?" upitao je.
"To je orao, kralj ptica", reče kokoš koja je stajala do njega. "On pripada nebu, a mi pripadamo zemlji - mi smo kokoši." I tako je orao živio i umro kao kokoš jer je mislio da je i on kokoš.

U jesen okupljam sve tuge svoje i u vrtu ih svome zakapam...
A kada dodje travanj i proljece zemlju u zagrljaj uzme,
u mom vrtu izniknut ce cvijece nevidene ljepote, ni nalik na neko drugo...

Moji susjedi ce doci i gledati ga i reci ce mi:
"Kad jesen ponovo nastupi, u vrijeme ostavljanja sjemena,
zar nam neces dati sjeme ovog cvijeca
da ga i mi u svojim vrtovima imamo"?

Nismo se dugo čuli, brinem se jel sve u redu
Pa te sama opravdavam, nemaš mjesta u rasporedu.
Znam, puno radiš, znaš da na tebe sam ponosna,
Čujem dobro ti ide, pitam za te kod svih frendova.
Da ne ispadnem očajna, kad me pitaju ja se smijem,
Kažem: Čut ćemo se, tak je reko, barem brijem...

Svoje svakodnevne doze gluposti ostavite za subotu.