Dnevnik dostojnog života umirovljenika
03.04.2008., četvrtak
Ručak s dušom
|
– Jeste li čuli za ručak? – pitao nas je novi. – Ručak? Gdje? – zainteresirao se Štef od boce. – Eto tu – pokaže novi kažiprstom na tekst u novinama koje su bile zgužvane od pokrivanja novog njima. – Buš poziva na uglednike da ručaju s njime. – Kad bi bar pozvao i nas… – uzdahnuo je Štef zaneseno. – Sigurno će biti i kvalitetnih pića… Nekoliko trenutaka smo proveli u šutnji. A onda je Marija poduzetno predložila: – Ak on ne poziva nas, pozovimo mi njega! Zagledali smo joj se u lice. – Je, što me gledate!? – A gdje ćemo ga odvesti? – pitao sam ja. – Što ćemo jesti? – pitao je novi, a i Štef je dodao: – A što popiti? Marija je, kao da je danima o tome razmišljala, bez zastajkivanja odgovorila: – Odvest ćemo ga u javnu kuhinju – gdje i mi jedemo; jest će ono što i mi jedemo; pit će ono što i mi pijemo. Novi je negodujući u sebi zatresao glavom. – Al, ne može tak! Buš je predsjednik! – Pa što? – zagledala mu se Marija u oči. Novi je ustuknuo, a Štef pitao: – A kako ćemo ga pozvati? – Treba mu adresirati pozivnicu! – znalački je rekao novi. Marija je tad pogledala mene. – To ćeš ti srediti – rekla je pokroviteljskim tonom. Upitno sam je pogledao. – Tebi jedinom nisu iskopčali struju, sad kad je bio obračun struje. A i pismen si… – Ali?… Marija me je gledala točno u zjenice. Oborio sam pogled. – Ali… – počeo sam pobunjeničkim tonom. – Ja to ne mogu! Pa, to je ozbiljna stvar…. Marija me gledala. – Učini to radi mene… A kad Marija tako cakano gleda, tako umilno moli, tko sam ja da joj odbijem nešto? Doduše, mogu joj odbiti, al to tad ne bih bio ja – ludo zaljubljen u Mariju. A protiv sebe, kontra Marije, ne mogu. – Onda je sve dogovoreno… – zaključila je Marija završivši ovu temu kao što se završava čitanje posta. |
