Dnevnik dostojnog života umirovljenika
28.10.2008., utorak
Dijalog bez lica
|
- Jučer je bil hrvat, a danas je hrvač: kako bi mogao preživjeti u ova teška vremena... - Spokoj mu duši... - Spokoj! - I više ga ni. - Bez obzira jel hrvač ili hrvat... - Samo sranje vječito jest... |
22.10.2008., srijeda
Uf, uf, uf...
|
– Uf, uf, uf… – Što je to? – pitao sam čuvši «ufanje». – To Novi kenja iza grma – obavijestio me je Štef od boce. – Uf, uf, uf – se opet začulo. Osvrnuo sam se na grm. Netko je stvarno bio iza njega. – Uf, uf, uf – nastavilo se «ufanje». – Zašto stenješ? – pitala je Marija od kontejnera Novog. – Ne mrem srat! – prosiktao je. – Kak ne bi mogal? – iznenadio se Štef od boce. – Ak političari mogu srat svaki dan… –Lako njima srat kad imaju menzu. Nek i oni žive samo na starom kruhu, pa bu proizvodili drek čvrst ko kamenje. Uf, uf, uf… – Oni proizvode i veća govna! – prokomentirala je Marija od kontejnera – a mi trpimo jače i od užegla kamena. Hebem ti sranje, govna i političara! – počela je psovati kao nekadašnji kočijaš, a sadašnji vozač službenog automobila zagrebačkog Holdinga. – Uf, uf, uf… – A čuo sam ja da se i u zatvoru dobro papa – oglasio sam se. – Sve samo kalorično. Prema kalorično–vitaminskoj tablici. Usklađeno sa Evropskom Uniom… – Stvarno? – začuo sam Novog iza grma. – A ja sam čula da i zdravstvenu u skrb dobivaju. – I ja sam čul da mogu raditi i kao konobari u zatvorskoj kantini. Imaju sve… Novi je provirio glavu iz grmlja. – Uf, uf, uf… Samo gdje što danas pokrasti da se završi u zatvor?… Gdje da u poštenog čovjeka nađeš novčanik pun novca?… Uf, uf, uf… Za siću mi se ne robija… – A i kazna je mala – znalački je zaklimnula Marija od kontejnera. – Treba ići na sve ili ništa! – poduzetno je predložio Štef od boce. – Treba orobiti diskont pića, pa uživati u piću dok ne dođe policija i ne odvedu te… – Koliko je naša policija brza, prije ćeš umrijeti od prekomjerne količine popijenog alkohola – rekao sam. – To bi bila slatka smrt, alkoholni «zlatni šut». – Uf, uf, uf… A pečenje? Osvrnuli smo se prema Novom. Štef od boce se pri tome i obliznuo. – Kakvo pečenje? – Peče me kad pišam – obznanio je Novi. – Jadničak – sažalila se Marija od kontejnera. – tebe stvarno muči nužda. Bila ona velika ili mala… – A to nije šala! – pjesnički je nastavio Štef od boce. Novi se spustio čučnuvši iza grma još više. – Uf, uf, uf… – čulo se samo s vremena na vrijeme. – Uf, uf, uf… – Ja ovo više ne mogu slušat – požalio se Štef od boce. – Ni ja – složila se sa Štefom od boce i Marija od kontejnera. – Ni meni nije gušt – rekao sam i ja. Marija od kontejnera, Štef od boce i ja smo se nijemo pogledali. Duboko smo uzdahnuli. – Nešto moramo poduzeti! – odlučno je predložio Štef od boce. – Moramo – složila se sa Štefom od boce i Marija od kontejnera. – Uf, uf, uf… – Moramo – složio sam se i ja. Marija od kontejnera, Štef od boce i ja smo se nijemo pogledali. Duboko smo uzdahnuli. – Znam što ćemo! – uzviknuo je Štef od boce, a sjaj u očima mu je zabljesnuo. Marija od kontejnera i ja smo ga upitno pogledali. – Kako više ne možemo ovo s Novim i njegovim nuždenjem nemoćno gledati, predlažem da mi negdje odemo i ostavimo ga. Marija od kontejnera i ja smo se pogledali. Zaklimnuli smo glavom. – Ajdmo! – predložila je Marija od kontejnera pokret. – Ajdmo – složio sam se sa kretnjom. – Ajdmo – Štef od boce je zakoraknuo. Dok smo se udaljavali čuli smo: – Uf, uf, uf… Marija od kontejnera, Štef od boce i ja smo se pogledali. Marija od kontejnera je na glas izrekla ono što je, svakom od nas ponaosob, bilo u mislima: – U nuždi se poznaju prijatelji. – A mi jesmo prijatelji – izustio je Štef od boce. – A na muci se poznaju junaci… – nastavila je Marija rectirati narodne mudrosti. – A mi nikad nismo bili junaci – naglasio sam, – zar ne? Marija od kontejnera, Štef od boce i ja smo se pogledali. Potvrdno smo klimnuli glavom i sa titrajem osmjeha na usnama zadovoljno se nastavili udaljavati. |
17.10.2008., petak
Participacija
|
Štef od boce se zamislio, a mi nismo navikli da on misli, a kamoli da se zamisli, pa ga je začuđena Marija od kontejnera pitala: – Što te muči? Štef od boce ju je pogledao. – I ja sam primijetio da imaš problem – obratio mu se Novi ustavši s klupe. Štef od boce duboko je uzdahnuo. – Što ti bi? – zanimalo je i mene. Štef od boce slegnuo je ramenima. – Nešto mi u zadnje vrijeme ne daje mira. – To smo i mi primijetili. Što je? – Kako da kažem? – počeo je Štef od boce, – morao bih na pregled, a nemam za participaciju. A nekad… – pogledao je u daljinu – … zdravlje je bilo besplatno… Participacija je bila nepoznat pojam… Zamislili smo se, a ja sam predložio Štefu od boce: – Hoćeš li da ti ja posudim tih nekoliko kuna? – Nekoliko kuna? – posprdno je izrekao. – Participacija je sedamsto kuna… – Vauuu! – zavaukao je Novi. – Za toliko ja živim cijeli mjesec… – A ja možda i dva – dodala je Marija od kontejnera. Ja ništa nisam rekao, samo sam zažalno pogledao Štefa od boce. Pogledavši i Mariju od kontejnera i Novog primijetio sam da ga i oni žale. – Hebo ti participaciju! – opsovao je Novi. – Danas, ako nemaš novaca možeš umrijeti ko pas! – Ne samo danas, već i sutra – dodala je Marija od kontejnera i zaključila: – Život nam sve više vrijedi kao kontejner! – Zdravlje svima, a ne samo njima! – uzviknuo je Novi. – Idemo dalje! – oglasio se i Štef od boce. – Ma pusti nek traje, dok traje dobro je… Potvrdno smo zaklimnuli svi. |
07.10.2008., utorak
Odlučno - drugi put
|
- Više nećemo tolerirati organizirani kriminal niti mafijaška ubojstva. - Šuti! - podvikne Štef od boce. - Dobro - pokunjeno će Novi. Osvrne se na nas, pa podignuvši kažiprst opetovano reče: - Ovaj put još može... "I tako po tko zna koji put...", pomislimo Marija od kontejnera i ja nijemo se pogledavši. |
