Evo, danas nam je četvrta godišnjica od kad brojimo da smo skupa i ne vidim bolju prigodu nego da napišem nešto o braku. S obzirom na to da smo oboje djeca rastavljenih roditelja, da sam vidio i sretne brakove i općenito o vezi i braku razgovarao s nekim starješinama i iskusnijim kršćanima, smatram se dovoljno upoznatim s nekim stvarima da bi napisao nešto o tome. Da se odmah ogradim, ne, neću pisati o seksu jer da pišem o seksu bi me stavili na naslovnu stranu blog.hr-a, a onda bi morao biti malo dulji i ljepši post. O tome neki drugi put.

Dakle, ovako... Kad smo započeli ovu vezu oboje smo bili prilično nisko u odnosu s Bogom. Ja na nuli, a ona na promilima. Za očekivati je bilo da će biti dosta fizičkog dijela veze, kako je i bilo. Onda smo lagano počeli upoznavati Boga, pa su nam neki ljudi rekli da neke stvari nije u redu raditi, pa je to malo osciliralo između dosta intimnost i potpune apstinencije od dodira. I tako je bilo dok Bog to nije dotjerao u red. Čitavo to vrijeme sam se molio tražeći od Boga odgovor na pitanje je li ta veza ono što on hoće od mene. I već nakon prvih nekoliko stotina potvrdnih odgovora sam se i ja složio. Općenito, s Bogom ili bez Njega, nikad nisam bio tip koji bi ulazio i izlazio iz veza samo da isproba. Ako je već ta neka veza postajala, nastojao sam (za razliku od većine mojih vršnjaka) barem malo truda uložiti da ta veza opstane. I tako, mjeseci su prolazili, nama je bilo dobro zajedno (makar smo živjeli na suprotnim krajevima grada) i najveći sukobi u kojima smo se našli nisu bili među nama nego između nas i nekog drugog. Zbilja sam se trudio da ne upadamo u svađe i često bi popuštao, makar bio u pravu. Ispočetka sam inzistirao da lovu (i druge stvari koje imamo) dijelimo (ne zato što je ona bogata, jer nije). Za to je trebalo vrijeme privikavanja, ali naviknula se i sada ne bi bez toga. Općenito, veza je funkcionirala prilično dobro (i još uvijek funkcionira) i sazrijevala je do toga što je danas. Riječ brak se, naravno, među nama redovito dizala. Dosta uvoda, sad na temu...

Mislim da svatko tko nas malo bolje pozna zna da niti jedan od nas neće pristati na prekid. To nije opcija. Dakle, moglo bi se reći da će ovo završiti brakom. Ali moja vizija braka je više od prstenja, papira i onoga što se desi nakon vjenčanja. Čak to što se živi zajedno ne mora biti brak. Brak je nešto što se odvija (kad je veza dovoljno zrela) između nas dvoje i Boga. Nakon jednog razgovora sa jednim starješinom u našoj crkvi, Ivona i ja smo se odvojili i u molitvi se obećali jedno drugom Bogu. I tu je počelo. Ne pada mi na pamet gledati druge cure. Ja ih sve vidim kao sestre i svaka pomisao da bi s njima imao ovo što imam s njom mi se gadi. Vjenčanje i useljavanje će se desiti kad za to bude novaca (u stvari, to je jedina prepreka). Ozakonjenje braka mi zbilja znači jako jako malo. Nije meni problem otići negdje da nas netko vjenča. Super, onda imamo papir. Jeeeeej!

To nije brak. Brak je ono što se dešava svaki dan koji provedemo skupa. To je stupanj našeg odnosa. Znam ljude koji žive skupa i ako dođeš kod njih doma i vidiš kako žive, rekao bi da su sigurno u braku. Ali ako ih pitaš reći će ti da nisu. I nisu. To je između njih. S druge strane, znam ljude koji su formalno u braku, ali se zbog obaveza jedva viđaju. Za njih ne znam bi li rekao da su u braku. Ali oni kažu da jesu i tako funkcioniraju. Onda valjda jesu. To je njihov odnos, valjda znaju bolje od mene.

Mogao bi možda brak povezati s kulturom i iščupati par stihova reda radi, ali ne vidim neki smisao. Neke kulture u svijetu isfuravaju i istospolne brakove, ali ovo nije post za to. Kultura, po meni, nije kriterij za brak, a ono što Biblija iznosi je uglavnom povezano s kulturom. Eventualan prigodan stih bi bio:
1.Kor7:2-3
Neka svaki ima svoju ženu i svaka neka ima svoga muža. Muž neka vrši dužnost prema ženi,
a tako i žena prema mužu.