"On je nju o tome sinoć nekoliko puta pitao za vreme večere u gostionici i ona je svaki put smejući se odgovarala: - A zašto treba da znate ko sam ja i kako se zovem? Na uglu, pored pošte, bio je fotografski izlog. Dugo je gledao veliki portre nekog oficira sa gustim epoletama, izbuljenih očiju, niskog čela, neverovatno lepih zalisaka i širokih prsa punih ordenja... Kako je to užasno, strašno, sve to svakidašnje i uobičajeno, kad je srce ranjeno, - jeste, ranjeno, sad je on to shvatio, baš ovom strašnom »sunčanicom«, suviše velikom ljubavlju, suviše velikom srećom! On pogleda na sliku mladenaca - mladić u dugačkom kaputu sa belom kravatom, naježenom frizurom, u stavu mirno, pod ruku sa devojkom u nevestinskom velu, prenese pogled na sliku neke lepuškaste i nestašne gospođice sa studentskom kapom na potiljku... Pun zavisti prema svim tim ljudima koji nisu patili, poče s naporom da gleda uzduž ulice. Gde da ide? Šta da radi? Ulica je bila potpuno pusta. Sve su kuće bile jednake, bele, na sprat, vlasništvo trgovaca, s velikim vrtovima i izgledalo je da u njima nema ni žive duše. Debela bela prašina ležala je po kaldrmi. Sve je to zaslepljivalo, sve je bilo obasjano žarkim, plamenim i veselim, ali ovde kao nepotrebnim suncem. U daljini se ulica valovito uzdizala i doticala se sivkastog, čistog i bleštavog neba. U tome je bilo nečeg južnjačkog, što je potsećalo na Sevastopolj, Kerč... Anapu. Ovo je bilo naročito nepodnošljivo. Poručnik sage glavu, zažmiri od svetlosti uporno gledajući u noge, spotičući se i ljuljajući, zapinjući mamuzama, krenu natrag. U gostionicu se vrati toliko iscrpljen umorom kao da je prevalio ogroman put negde u Turkestanu ili Sahari. Sakupi i poslednje snage i ude u svoju veliku, praznu sobu. Soba je bila pospremljena, lišena svih njenih tragova, samo je jedna zaboravljena ukosnica ležala na noćnom ormariću! On skide bluzu i pogleda se u ogledalu: njegovo lice najobičnije oficirsko lice, sivo i opaljeno suncem, sa belim, od sunca izbledelim brčićima i plavkastom belinom u očima koja je izgledala još belja zbog opaljenog lica, imalo je sada uzbuđen i izbezumljen izraz, a bela tanka košulja sa uštirkanom i visokom kragnom odisala je mladošću i dubokim bolom. Leže na krevet poleđuške, digavši noge u prašljivim čizmama na krevetsku ogradu. Prozori su bili otvoreni, zavese spuštene, a laki povetarac povremeno bi ih naduvao, unoseći u sobu jaru usijanih limenih krovova i sav sjaj sada puste i ćutljive tišine koja je vladala nad Volgom. Ležao je ruku podmetnutih pod glavom i buljio preda se. Zatim stisnu zube,, zatvori oči, osetivši kako mu niz obraze teku suze. Najzad zaspa, a kad ponovo otvori oči, iza zavesa se ukaza žućkasto crveno večernje sunce. Vetar se stišao, u sobi je bilo vruće i suvo kao u hlebnoj peći... I jučerašnji dan i današnje jutro ostali su mu u sećanju kao da je sve to bilo pre deset godina. On se diže bez žurbe, bez žurbe se i opra, podiže zavese, zazvoni, poruči samovar i zatraži račun. Dugo je pio čaj s limunom. Posle naredi da mu se dovede kočija, iznese prtljag i kad je sedao u kola, na sedište izbledelo od sunca, dade slugi čitavih pet rubalja bakšiša. - A izgleda, vaše blagorođe, da sam vas ja noćas dovezao! - veselo reče kočijaš prihvatajući dizgine. Kad su sišli do pristaništa, iznad Volge se već spustila plava letnja noć, a mnoga raznobojna svetla bila su rasejana po reci. Videla su se svetla na jarbolima parobroda koji se približavao pristaništu. - Baš u pravo vreme! - reče kočijaš vrlo uslužno. Poručnik i njemu dade celih pet rubalja bakšiša, uze kartu i pođe na pristanište... Isto kao i sinoć, mek udar o pristanište, laka vrtoglavica od ljuljanja pod nogama, zatim preletanje konopa iznad glave, šum uzavrele vode koja je bežala napred ispod točkova parobroda koji je trgao nazad... Njemu se pričini vrlo privlačno i lepo na ovom parobrodu punom sveta, već jako osvetljenom i s ugodnim mirisom kuhinje. Ubrzo je krenuo dalje uzvodno, tamo gde je i ona otišla jutros. Tamni letnji suton ugasio se daleko napred, sumorno, pospano i raznobojno otsevajući u reci, sa još ponegde svetlucavim treperenjem. Pod njim su plovila i plovila svetla rasejana u tami. Poručnik je sedeo ispod krova na palubi i osećao da je ostareo za deset godina.
Primorski Alpi, 1925."
Ljubim!
09.12.2024. (22:00)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
starry night
pričica je divna, preporučujem pročitati kraj ili, kog zanima, mogu tu objaviti nastavak i kraj :))
08.12.2024. (23:36) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
luki2
Prelijepa priča! Voljela bih pročitati do kraja, ako može....Hvala!
09.12.2024. (18:58) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
starry night
"On je nju o tome sinoć nekoliko puta pitao za vreme večere u gostionici i ona je svaki put smejući se odgovarala: - A zašto treba da znate ko sam ja i kako se zovem?
Na uglu, pored pošte, bio je fotografski izlog. Dugo je gledao veliki portre nekog oficira sa gustim epoletama, izbuljenih očiju, niskog čela, neverovatno lepih zalisaka i širokih prsa punih ordenja... Kako je to užasno, strašno, sve to svakidašnje i uobičajeno, kad je srce ranjeno, - jeste, ranjeno, sad je on to shvatio, baš ovom strašnom »sunčanicom«, suviše velikom ljubavlju, suviše velikom srećom! On pogleda na sliku mladenaca - mladić u dugačkom kaputu sa belom kravatom, naježenom frizurom, u stavu mirno, pod ruku sa devojkom u nevestinskom velu, prenese pogled na sliku neke lepuškaste i nestašne gospođice sa studentskom kapom na potiljku... Pun zavisti prema svim tim ljudima koji nisu patili, poče s naporom da gleda uzduž ulice.
Gde da ide? Šta da radi?
Ulica je bila potpuno pusta. Sve su kuće bile jednake, bele, na sprat, vlasništvo trgovaca, s velikim vrtovima i izgledalo je da u njima nema ni žive duše. Debela bela prašina ležala je po kaldrmi. Sve je to zaslepljivalo, sve je bilo obasjano žarkim, plamenim i veselim, ali ovde kao nepotrebnim suncem. U daljini se ulica valovito uzdizala i doticala se sivkastog, čistog i bleštavog neba. U tome je bilo nečeg južnjačkog, što je potsećalo na Sevastopolj, Kerč... Anapu. Ovo je bilo naročito nepodnošljivo. Poručnik sage glavu, zažmiri od svetlosti uporno gledajući u noge, spotičući se i ljuljajući, zapinjući mamuzama, krenu natrag.
U gostionicu se vrati toliko iscrpljen umorom kao da je prevalio ogroman put negde u Turkestanu ili Sahari. Sakupi i poslednje snage i ude u svoju veliku, praznu sobu. Soba je bila pospremljena, lišena svih njenih tragova, samo je jedna zaboravljena ukosnica ležala na noćnom ormariću! On skide bluzu i pogleda se u ogledalu: njegovo lice najobičnije oficirsko lice, sivo i opaljeno suncem, sa belim, od sunca izbledelim brčićima i plavkastom belinom u očima koja je izgledala još belja zbog opaljenog lica, imalo je sada uzbuđen i izbezumljen izraz, a bela tanka košulja sa uštirkanom i visokom kragnom odisala je mladošću i dubokim bolom. Leže na krevet poleđuške, digavši noge u prašljivim čizmama na krevetsku ogradu. Prozori su bili otvoreni, zavese spuštene, a laki povetarac povremeno bi ih naduvao, unoseći u sobu jaru usijanih limenih krovova i sav sjaj sada puste i ćutljive tišine koja je vladala nad Volgom. Ležao je ruku podmetnutih pod glavom i buljio preda se. Zatim stisnu zube,, zatvori oči, osetivši kako mu niz obraze teku suze. Najzad zaspa, a kad ponovo otvori oči, iza zavesa se ukaza žućkasto crveno večernje sunce. Vetar se stišao, u sobi je bilo vruće i suvo kao u hlebnoj peći... I jučerašnji dan i današnje jutro ostali su mu u sećanju kao da je sve to bilo pre deset godina.
On se diže bez žurbe, bez žurbe se i opra, podiže zavese, zazvoni, poruči samovar i zatraži račun. Dugo je pio čaj s limunom. Posle naredi da mu se dovede kočija, iznese prtljag i kad je sedao u kola, na sedište izbledelo od sunca, dade slugi čitavih pet rubalja bakšiša.
- A izgleda, vaše blagorođe, da sam vas ja noćas dovezao! - veselo reče kočijaš prihvatajući dizgine.
Kad su sišli do pristaništa, iznad Volge se već spustila plava letnja noć, a mnoga raznobojna svetla bila su rasejana po reci. Videla su se svetla na jarbolima parobroda koji se približavao pristaništu.
- Baš u pravo vreme! - reče kočijaš vrlo uslužno.
Poručnik i njemu dade celih pet rubalja bakšiša, uze kartu i pođe na pristanište... Isto kao i sinoć, mek udar o pristanište, laka vrtoglavica od ljuljanja pod nogama, zatim preletanje konopa iznad glave, šum uzavrele vode koja je bežala napred ispod točkova parobroda koji je trgao nazad... Njemu se pričini vrlo privlačno i lepo na ovom parobrodu punom sveta, već jako osvetljenom i s ugodnim mirisom kuhinje.
Ubrzo je krenuo dalje uzvodno, tamo gde je i ona otišla jutros.
Tamni letnji suton ugasio se daleko napred, sumorno, pospano i raznobojno otsevajući u reci, sa još ponegde svetlucavim treperenjem. Pod njim su plovila i plovila svetla rasejana u tami.
Poručnik je sedeo ispod krova na palubi i osećao da je ostareo za deset godina.
Primorski Alpi, 1925."
Ljubim!
09.12.2024. (22:00) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...