Zenitist i kritičari u drhtalici

Otići na Maldive, u slamnatu kuću na vodi a s bideom i lavaboom i internetom, i osetiti onaj reklamirani "filing da si sam na svetu", i onda to fotografisati idiotom i pohitati da slike aplouduješ i obznaniš drugima, na fejsbuku ili mejlovima slati te fotke kome god se setiš - e to je postmodernizam.

"Tako očajnički žele biti isti kao mi", rekao je jedan lik u "Ruskoj kući" Džona le Karea - i to se odnosilo na Ruse. A zapravo to važi za sve istočne Evropljane. Pa i za navodno emancipovanije i "relaksiranije" građane SFRJ. (Osim antititoista, kojima su te godine presele i koji su počeli slobodnije dihati tek 1995-ih.) "Odrasli smo na filmovima i knjigama sa tog Zapada, sve nam je tamo bilo šarenije i slađe." Pa sad, neki su odrasli na ruskim. "Tištalo nas je što su nam babe poreklom iz planinskog sela, a ne Edingburga ili Antverpena." Pa sad, neki su na vreme zaposeli svoje Nepričave i Vražogrnce. "Zavideli smo Zapadnjacima na stolećima uređenog života, čak i bez ratova." Pa sad, pametniji su na vreme ukapirali i tu otuđenost, jelte. I hrlili smo u taj obojeni svet iz našeg crno-belog (i doslovno i metaforično) da bismo shvatili (kako /t/ko) da nas Zapadnjaci drže Indijancima i konobarima (ovamo se dobro jede). Iz jedne palanke smo dospeli u drugu, u predvorje zamka koji nam nikada neće otvoriti kapije. (Kako nagoveštavaju stihovi pesme "Vraćam se" Arsena Dedića.) U sobama na vrhu tih zamkova stanuju njihovi potomci, za njih su skupe škole i odabrana igzekjutiv radna mjesta. A mi, ako ulovimo ćerku gladnu balkanske kite i promenimo veru i naučimo taj šlif, možda postanemo šerpasi bez akcenta.

U kulturnom smislu, SFRJ je bila metropola, posmatrana iz svemira. Bilo je mesta toliko, da zabranjenih pisaca skoro da nije bilo. Ljubljana, Zagreb, Beograd - međusobno su se ispomagali. O tome pišem samo iz treće ruke, sećam se onoga što su govorili Bogdan Tirnanić, Zupan, Kermaneuer, Igor Mandić... Juče to čitam i u Ugrešićkinoj "Kulturi laži", koju sam doneo iz biblioteke po treći put i - budući da sam knjigu čitao na preskok - tek sada naiđem na taj pasus. Danas, posle razdruživanja, ispada da je Srbija neka vrsta umanjene SFRJ. Ko bi rekao da ću to da kažem, jer - kako reče Pipo Fink iz "Forsiranja romana reke" - zemlja i roditelji postoje da se ne vole, ali ovakva Srbija, šugava i nikakva, metropola je za Hrvatsku i Sloveniju, bar u pitanjima izdavaštva, kulturne politike i kako da kažem, općeg ozračja. (To valjda znači da su ga Slovencii Hrvati dibidus ugasili...) Hrvatski nakladnici su se dali razmaziti zbog potpore koju dodeljuje ministatrstvo i trenutno valjda samo jedan jedini izdavač može da štampa knjigu bez te potpore (ali je i taj planove zatvorio za 2 godine unapred). Osim toga, Srbija je još dovoljno prostrana da nikome ne mogu da zatvore sva vrata. Koga ne vole mejn strim beogradski kulturni krugovi, taj ima Vojvodinu, doduše sada samo Novi Sad, a tu je i Niš. Postoji najmanje 6 dobrih književnih časopisa koji uspevaju da izlaze redovno (u formi knjige), uz potporu gradova, Pokrajine i Republike. Nađe se i izdavač kome ne moraš da platiš troškove štampe. Daleko je od Dorćola do Banovog Brda, a između je i Voždovac...

A Hrvatska se provincijalizovala dozla boga. Svi su povezani, kao crnogorsko bratstvo. Novinar se oženio spisateljicom, kritičarka se udala za pisca, Zagreb i Pula i Rijeka kao tri pobratimljene općine, nekog šutneš u Zagrebu, drugar mu prdne u Rijeci. Te sentimentalne i bračne veze u hrvatskoj kulturi, jebote, kao istospolni brakovi. U hrvatskom kulturnom životu čovek se oseća kao podstanar koji živi u sobičku u nekoj avliji, pa kad god izađe ili se vrati, gazdarica ga ošacuje s prozora i zna kad je otišao i kad se vratio, ko mu je došao u goste i kada je otišao, i sve se vidi kroz prozorče. Pendžer.

I u tim skučenim sredinama kulturne kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca još su najbolja - ministarstva kulture. Zato što su najmanje loša, zato što su manje loša od takozvanih "nezavisnih književnih grupa". I ova današnja hrvatska ministarka, ona debela što se udala za čiču i svi pre nje, kao i Tasovac - ali i Petković i onaj karatista Miodrag Đukić, i Vlatko Pavletić u Hrvatskoj - svi su oni još i dobri u odnosu na književne ortake "iz kraja"--- Možda su svi ti ministri kao Polifemi iz mita, koji su nenamerno pustili Odiseja da se provuče ispod ovaca, ali su prošla i, kako kažu seljaci, subverzivna dela kao npr. srpski roman Sime Mraovića u Hrvatskoj ili hrvatski (!) prevod knjige "U zagrljaju Đavla" Denija de Ružmona u Srbiji. Ko zna, da su ti ministri znali za te knjige, možda ih ne bi dopustili, možda su ih samo prevideli "ispod ovaca", ali je fakat da su one izašle.

Ministarstva su manje loša od bilo koje književne klape zato što su ministarstva - mastodonti. Ima lufta i za subverzivce. Klape su konformističke, samo gledaju na koju sisu da se nakače, stipendiju, fondaciju, dotaciju; "Ej, ja pozovem tebe, a i udesi da posle pozovu mene..."; i tako to. Da su sada živi Kiš, Kovač i Pekić, i da im se da odlučuju, bili bi isključiviji od bilo koga našeg ministarstva. To je u prirodi književnosti - pisac je kao šahista, okrenut samo sebi "i najboljoj rečenici"; kolege su opaka konkurencija. Pisanje traži izolaciju, sebičnost, prijateljstva pate zbog toga, a i porodice. Retki su pisci koji su hvalili i otkrivali bolje od sebe, oni kojima je princip dobrote bio važniji od "književne besmtrnosti" (Kunderina opaska o piscima...), kao što su to bili Bukovski i Henri Miler. Naša ministarstva su daleko od Kafkinog zamka, ona su više neke dobrotvorne ustanove. I sada, kada para ima manje nego ikada, "nazavisne" književne klape samo u ministarske sise gledaju.

Tipičan intelektualac SFRJ umire u 65-oj od raka. Rođen je u familiji u kojoj je otac možda imao fakultet. Porodično učešće u NOB-u čak nije bilo nužno. Izbor fakulteta je bez izuzetka slučajan. Dobri profesori prenose klicu nauke na inteligentnog studenta željnog znanja. Slede postdiplomske studije, žar učenja, i stipendija u SAD ili negde po Evropi. Naučni radovi. Napredovanje o izvesne mere, a onda - vododelnica::: jesi li član Partije ili nisi član. Ako nisi, onda malo zaobilaziš. Ne mora mnogo, ako si apolitičan, boli te dupe i teraš dalje. Brak pre 30-te. Deca. Socijalistički stan pre četrdesete (zbogom podstanarski dani!). Preživljavanje političkih trzavica u našem burnom socijalističkom razvoju. Razglednice iz Dubrovnika, Rovinja, Iowe USA, Kotora, Londona... Oko šezdesete, zdravlje počinje da popušta. Poslednje godine života guraju se pod zlokobnu novinarsku ponjavu "duga i teška bolest"...