Zenitist i kritičari u drhtalici

Dve stvari mogu čoveka vratiti u prošlost i dozvati uspomene – mirisi i glazba. Kada je riječ o glazbi, u principu postoje 2 tipa glazbofila, sentimentalni putnici, ti Brick Bradfordi koji muziku koriste kao ono vreteno da otputuju u predele prošlosti i – freakovi, oni koji paze na ezoterične muzičke stubove.
Jedna podvrsta ove druge skupine su antologičari, sive eminencije glazbenog novinarstva, stručnjaki za pojedine bendove.

Znate već onu vrstu snobizma koja na prvi pogled može da imponuje, ali je zapravo odvratno pozerska: ono kad vam sagovornik tera kontru iz čistog inata. „Ja volim ’Stand by me’ ali ne ono od Lennona, već od...“ Ili, ona pesma od Kurta Cobaina, ona koju vezujemo za njegovo samoubistvo, e ta, da, da, akustična verzija ali - he he - nije Cobain, ha ha, nikad nećete pogoditi ko je!“; takvih snobova ima i u fuzbalu: „Pravi ljubitelji fudbala vole City a ne United“, ili „Zna se da pravi Bavarci vole Munchen 1893 a ne šminkere Bayern“, a o filmu da i ne govorimo: „Ja mislim da su ’Veličastveni Ambersonovi’ bolji od ’Građanina Kanea’“, ili „’Dama iz Šangaja’ je bolja od ’Vrtoglavice’“.

Nešto mislim da se i sami bendovi plaše ovih freakova koji bolje od njih znaju kada su se rodili, koliko su ploča objavili i kada su imali koji koncert. To liči na onaj film „Fanatik“ s De Nirom, koji progoni igrača američkog nogometa. I ne samo to, već i ti „antologičari“ i glazbeni novinari tim poznavanjem svake sitnice ispoljavaju vrše pasivno-agresivni terorizam prema „voljenom“ bendu, kao da ga šapom poklapaju i ne daju drugima da ih vole i slušaju. To mora da je užasan osećaj – da te netko poznaje bolje od tebe samog!

Ali, sentimentalni putnici... Čuješ jednu pesmu i – sjetiš se: uz nju sam je prvi puta vidio. Ili, u goroj varijanti: tada mi je dala korpu. Ili: tada, uz te note sam bio u sobičku u Puli na letovanju...
Sentimentalni putnici ne pamte gomile podataka o bendovima i pevačima kao frikovi i "antologičari". Možda i nemaju nijednu ploču. Imaju uspomene, koje može da podstakne slučajni izbor radio stanice. Po pravilu su to vlasnici kasetofona, i nikada se nisu prebacili CD plejere i Mp3 ili -4 plejere. Oni sve sobom nose, pevuše u sebi, održavaju koncerte u svojoj glavi, tu miksuju i montiraju. Takvi često i ne znaju naslove i tekstove pesama, jer su ih možda pogrešno razumelii godinama pogrešno pamtili. Kada u nekom časopisu naiđu na interview muzičara i kada ovaj istrtlja kako je pesma nastala, to sentimentalnim brikovima bradfordima deluje kao skrnavljenje, jer je ta pripovest po pravilu banalna (ili su je izmislili ghost writeri za reklamu) i blage veze nema sa tim blagoslovenim uspomenama bezazlenog konzumenta.

Kada se sentimentalni putnik i muzičar sretnu, u VIP loži na primer, takav sentimentalac i nema šta da kaže muzičaru. On ne vodi evidenciju o tome koliko se puta celebrity razveo i oženio/udao, koliko je puta bio na odvikavanju od droge, ne zna svaku sitnicu iz diskografije... Šta sentimentalac može reći Zvezdi? „Ovaj, davne te i te godine sam slušao, ovaj, Vašu pesmu na tranzistoru i video sam nju kako se pojavila iz Bezistana i dok sam se ja otrgao od sagovornika, ona je već zamakla udesno pa u podzemni prolaz...“ I takve stvari. Jer sentimentalac i nije fan tih muzičara i te muzike, već sebe mladoga dok je to slušao.